Лоша адреса

Синтагма (из наслова) Милоша Црњанског се односи на писце ствараоце који живе и пишу у провинцији. Али све што је велико долази из провинције. Сена, на пример, говорио је Превер. Велкот вели да су „највећи песници остали парохијални, провинцијски везани за средину”. Због чега је онда провинција лоша адреса? Пишући о Бранку Миљковићу књижевник Видосав Петровић казује о нишком менталитету који „поред дивних вредности, има и нечег несхватљиво лошег, разорног”, што како примећује долази до изражаја онда кад неко доживљава успех, кад се издваја, одскаче од других, када напушта убитачну провинцијску учмалост... То је наш погубни провинцијски менталитет. Не дозволити да се ико издвоји, да успе. Хоћеш ли да успеш, покупи се и одлази, што пре. Бежи, на време... И отишао је Бранко да у стоном Београду верификује дело, да трагично страда у Загребу, да се потом, „врати” у Ниш. Као велики песник. Споменик, спомен соба, награда са његовим именом. Неки нишки писци су у хладу његовог дела и имена годинама славу стицали.

Неписано је правило: писци из унутрашњости су увек у другом плану. И кад су изнад свих, њихов усуд је други план. А, и провинција не хаје за своје писце. Неко је рекао да је провинција као и револуција: једе своју децу. Српски Балзак Добрило Ненадић каже: „Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем барем три пута бољи да бих био једнак. Прике и пајтоси, комшилук, та нека генерацијска солидарност...”

А и они који су на књижевној власти, ван центра, имају вазалски однос према писцима из центра. Прва су препрека писцима који су изван, „неорганизовани”. Зарад мало светлости којом их озгора благосиљају, шкрто, с мером, која неће угрозити њихов велеградски имиџ. Принцип чињења је правило – ја теби, ти мени. Они сопствене рачуне плаћају из туђег џепа. И опстају. У литератури. Гарнитури. А када би се свирци променили, мењали би се и они. Корак. Став. Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе... Потписника ових редова чуди што су противници провинцијских стваралаца, заправо, провинцијалци који су се усидрили у престоници. Припадају оном типу људи који чим уђу у аутобус повичу: „Затварај, мајсторе, нема више места”.

С друге стране, писац који живи и ствара у провинцији осуђен је на кашњење. Све вазда касни, мало ко и дочека, да га за живота, па и властита средина прихвати. Елем, и за провинцију је њен писац бела врана. Хоће ’леба без мотике. Пише. Чудак. Ударен мокром чарапом. Фантазира. Докона. Још ако је песник: Ој, песниче... „Ништа ме више не нервира него када ме питају да ли још пишем”, каже Добрило. „То би било исто када би ја питао пекара да ли још пече хлеб, чистача да ли чисти, зидара...” Сетих се речи моје мајке: „Још преврћеш те пусуле, а не видиш да од тога вајде нема”. „Објављујем под псеудонимом Винко Шелога”, каже ми врстан песник В. Б., „ да ми се не би, већ старом, подсмевали...” И тако писцу ни у својој провинцији није нимало лако, док велеград дошљака не прихвата...

А зна се да су српску књижевност створили писци дошљаци. И награде књижевне око којих се џапају, силну џеву дижу, носе имена писаца из унутрашњости: Вук Караџић, Бора Станковић, Бранко Миљковић, Гордана Тодоровић, Раде Томић, Дис, Ускоковић, Митић, Драинац (Радојко Јовановић)... трве се и крве за звања заслужних, жуде за бесмртношћу... И ките се њима, а не знају да су многи сиротовали. Били пука сиротиња, ал’ у време инфлације, у минулом веку, турише их и на паре, да се горе на небесима горде и чуде шта их снађе.

*Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици