Loša adresa

Sintagma (iz naslova) Miloša Crnjanskog se odnosi na pisce stvaraoce koji žive i pišu u provinciji. Ali sve što je veliko dolazi iz provincije. Sena, na primer, govorio je Prever. Velkot veli da su „najveći pesnici ostali parohijalni, provincijski vezani za sredinu”. Zbog čega je onda provincija loša adresa? Pišući o Branku Miljkoviću književnik Vidosav Petrović kazuje o niškom mentalitetu koji „pored divnih vrednosti, ima i nečeg neshvatljivo lošeg, razornog”, što kako primećuje dolazi do izražaja onda kad neko doživljava uspeh, kad se izdvaja, odskače od drugih, kada napušta ubitačnu provincijsku učmalost... To je naš pogubni provincijski mentalitet. Ne dozvoliti da se iko izdvoji, da uspe. Hoćeš li da uspeš, pokupi se i odlazi, što pre. Beži, na vreme... I otišao je Branko da u stonom Beogradu verifikuje delo, da tragično strada u Zagrebu, da se potom, „vrati” u Niš. Kao veliki pesnik. Spomenik, spomen soba, nagrada sa njegovim imenom. Neki niški pisci su u hladu njegovog dela i imena godinama slavu sticali.

Nepisano je pravilo: pisci iz unutrašnjosti su uvek u drugom planu. I kad su iznad svih, njihov usud je drugi plan. A, i provincija ne haje za svoje pisce. Neko je rekao da je provincija kao i revolucija: jede svoju decu. Srpski Balzak Dobrilo Nenadić kaže: „Kao uljez i stranac koji dolazi Ibarskom magistralom, od koje rođeni Beograđani dobijaju koprivnjaču, moram da budem barem tri puta bolji da bih bio jednak. Prike i pajtosi, komšiluk, ta neka generacijska solidarnost...”

A i oni koji su na književnoj vlasti, van centra, imaju vazalski odnos prema piscima iz centra. Prva su prepreka piscima koji su izvan, „neorganizovani”. Zarad malo svetlosti kojom ih ozgora blagosiljaju, škrto, s merom, koja neće ugroziti njihov velegradski imidž. Princip činjenja je pravilo – ja tebi, ti meni. Oni sopstvene račune plaćaju iz tuđeg džepa. I opstaju. U literaturi. Garnituri. A kada bi se svirci promenili, menjali bi se i oni. Korak. Stav. Nagrade su rezervisane za pisce iz centra. Iz centra se gostuje, iz centra su žiriji, novinska slava, TV sjaj. Šta reći za prike i pajtose, kojekakve Alibabe... Potpisnika ovih redova čudi što su protivnici provincijskih stvaralaca, zapravo, provincijalci koji su se usidrili u prestonici. Pripadaju onom tipu ljudi koji čim uđu u autobus poviču: „Zatvaraj, majstore, nema više mesta”.

S druge strane, pisac koji živi i stvara u provinciji osuđen je na kašnjenje. Sve vazda kasni, malo ko i dočeka, da ga za života, pa i vlastita sredina prihvati. Elem, i za provinciju je njen pisac bela vrana. Hoće ’leba bez motike. Piše. Čudak. Udaren mokrom čarapom. Fantazira. Dokona. Još ako je pesnik: Oj, pesniče... „Ništa me više ne nervira nego kada me pitaju da li još pišem”, kaže Dobrilo. „To bi bilo isto kada bi ja pitao pekara da li još peče hleb, čistača da li čisti, zidara...” Setih se reči moje majke: „Još prevrćeš te pusule, a ne vidiš da od toga vajde nema”. „Objavljujem pod pseudonimom Vinko Šeloga”, kaže mi vrstan pesnik V. B., „ da mi se ne bi, već starom, podsmevali...” I tako piscu ni u svojoj provinciji nije nimalo lako, dok velegrad došljaka ne prihvata...

A zna se da su srpsku književnost stvorili pisci došljaci. I nagrade književne oko kojih se džapaju, silnu dževu dižu, nose imena pisaca iz unutrašnjosti: Vuk Karadžić, Bora Stanković, Branko Miljković, Gordana Todorović, Rade Tomić, Dis, Uskoković, Mitić, Drainac (Radojko Jovanović)... trve se i krve za zvanja zaslužnih, žude za besmrtnošću... I kite se njima, a ne znaju da su mnogi sirotovali. Bili puka sirotinja, al’ u vreme inflacije, u minulom veku, turiše ih i na pare, da se gore na nebesima gorde i čude šta ih snađe.

*Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici