Крај спора

Тужбом из 1993. године, влада БиХ захтевала је да Међународни суд правде утврди да је Србија међународно одговорна за извршење геноцида у Босни и Херцеговини, па и ван ње (мислило се на Санџак), "преко својих органа и ентитета под својом контролом". Да би испитао има ли одговорности Србије (тадашње СРЈ), Суд је најпре морао да утврди да ли је у БиХ извршен геноцид. Нашао је да се упркос масовним убиствима босанских Муслимана не може закључити да је српска страна у сукобу имала намеру да изврши геноцид широм БиХ, већ да се постојање такве намере може поуздано утврдити једино у случају масовног стрељања мушког дела становништва Сребренице, у јулу 1995. године.

Тиме је Суд практично прихватио досадашње правне ставове Кривичног трибунала у Хагу. За Републику Српску је изузетно важно да је Суд закључио да њени стратешки циљеви, формулисани пре почетка сукоба, нису садржали план за извршење геноцида, а да је план за уништење дела Муслимана из Сребренице настао непосредно пре извршења тог језивог злочина.

Тако је Суд надаље утврђивао одговорност наше државе само у односу на сребренички масакр, чиме је остварен први важан циљ наше одбране у овом спору. До остварења тог циља, наш правни тим је стигао часно, јер није негирао да су злочини извршени. Уместо тога, инсистирали смо на њиховој правилној квалификацији и где год смо то могли указивали смо Суду на очигледна претеривања у наводима тужиоца, на неистине и непоуздане доказе. За разлику од тужилаца који су политички контекст рата приказали црно-бело (Срби чине геноцид, Муслимани су жртве, а Хрвати као да нису ни присутни у сукобу), наш заступник Стојановић је изнео објективну слику сукоба, не штедећи при том ниједну страну. Покушали смо, на примерен начин, да оспоримо и правне закључке које је трибунал извео у предмету "Крстић". Безуспешно.

Да ли су извршиоци геноцида у Сребреници били органи СРЈ, de jure или de facto? Суд за то није нашао доказе, упркос сулудим поступцима наше тадашње војне бирократије која је официрима ВРС делила плате и станове. Официр припада оној војсци која му командује, а то није била Перишићева ВЈ. А да је фамозни 30. кадровски центар био само административна служба, која није командовала онима који су у њој евидентирани, потврдио је чак и саветник БиХ М. Торкилдсен, некадашњи експерт трибунала.

У таквој ситуацији, преостало је да Суд испита да ли су извршиоци злочина, иако нису органи СРЈ, били под тзв. ефективном контролом Београда. Одговор је поново морао да буде негативан. За то смо имали снажне доказе: извештај Холандског института за ратну документацију, извештај ЦИА, сведочење пред трибуналом лорда Дејвида Овена и официра холандског батаљона из Сребренице, као и сведочење генерала Мајкла Роуза, дато непосредно у судници. Ипак, чини ми се да је преломни тренутак суђења било сведочење војног експерта Ричарда Даната, кога је пред Суд извела босанска страна. Искусни генерал, данас други човек британске армије, изјавио је да свој исказ даје на основу увида у енорман број докумената, а на директно питање судије Томке из Словачке да ли је видео било коју наредбу коју је Београд издао органима РС, није могао да одговори потврдно. Тада сам схватио да ћемо успети да се ослободимо од најтеже оптужбе у нашој историји.

(Сутра: Зашто смо одговорни)

Козаступник Србије у спору са БиХ