Kraj spora

Tužbom iz 1993. godine, vlada BiH zahtevala je da Međunarodni sud pravde utvrdi da je Srbija međunarodno odgovorna za izvršenje genocida u Bosni i Hercegovini, pa i van nje (mislilo se na Sandžak), "preko svojih organa i entiteta pod svojom kontrolom". Da bi ispitao ima li odgovornosti Srbije (tadašnje SRJ), Sud je najpre morao da utvrdi da li je u BiH izvršen genocid. Našao je da se uprkos masovnim ubistvima bosanskih Muslimana ne može zaključiti da je srpska strana u sukobu imala nameru da izvrši genocid širom BiH, već da se postojanje takve namere može pouzdano utvrditi jedino u slučaju masovnog streljanja muškog dela stanovništva Srebrenice, u julu 1995. godine.

Time je Sud praktično prihvatio dosadašnje pravne stavove Krivičnog tribunala u Hagu. Za Republiku Srpsku je izuzetno važno da je Sud zaključio da njeni strateški ciljevi, formulisani pre početka sukoba, nisu sadržali plan za izvršenje genocida, a da je plan za uništenje dela Muslimana iz Srebrenice nastao neposredno pre izvršenja tog jezivog zločina.

Tako je Sud nadalje utvrđivao odgovornost naše države samo u odnosu na srebrenički masakr, čime je ostvaren prvi važan cilj naše odbrane u ovom sporu. Do ostvarenja tog cilja, naš pravni tim je stigao časno, jer nije negirao da su zločini izvršeni. Umesto toga, insistirali smo na njihovoj pravilnoj kvalifikaciji i gde god smo to mogli ukazivali smo Sudu na očigledna preterivanja u navodima tužioca, na neistine i nepouzdane dokaze. Za razliku od tužilaca koji su politički kontekst rata prikazali crno-belo (Srbi čine genocid, Muslimani su žrtve, a Hrvati kao da nisu ni prisutni u sukobu), naš zastupnik Stojanović je izneo objektivnu sliku sukoba, ne štedeći pri tom nijednu stranu. Pokušali smo, na primeren način, da osporimo i pravne zaključke koje je tribunal izveo u predmetu "Krstić". Bezuspešno.

Da li su izvršioci genocida u Srebrenici bili organi SRJ, de jure ili de facto? Sud za to nije našao dokaze, uprkos suludim postupcima naše tadašnje vojne birokratije koja je oficirima VRS delila plate i stanove. Oficir pripada onoj vojsci koja mu komanduje, a to nije bila Perišićeva VJ. A da je famozni 30. kadrovski centar bio samo administrativna služba, koja nije komandovala onima koji su u njoj evidentirani, potvrdio je čak i savetnik BiH M. Torkildsen, nekadašnji ekspert tribunala.

U takvoj situaciji, preostalo je da Sud ispita da li su izvršioci zločina, iako nisu organi SRJ, bili pod tzv. efektivnom kontrolom Beograda. Odgovor je ponovo morao da bude negativan. Za to smo imali snažne dokaze: izveštaj Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju, izveštaj CIA, svedočenje pred tribunalom lorda Dejvida Ovena i oficira holandskog bataljona iz Srebrenice, kao i svedočenje generala Majkla Rouza, dato neposredno u sudnici. Ipak, čini mi se da je prelomni trenutak suđenja bilo svedočenje vojnog eksperta Ričarda Danata, koga je pred Sud izvela bosanska strana. Iskusni general, danas drugi čovek britanske armije, izjavio je da svoj iskaz daje na osnovu uvida u enorman broj dokumenata, a na direktno pitanje sudije Tomke iz Slovačke da li je video bilo koju naredbu koju je Beograd izdao organima RS, nije mogao da odgovori potvrdno. Tada sam shvatio da ćemo uspeti da se oslobodimo od najteže optužbe u našoj istoriji.

(Sutra: Zašto smo odgovorni)

Kozastupnik Srbije u sporu sa BiH