Сметње на мрежи

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Биоскоп „Авалон“ у североисточној четврти Вашингтона по много чему подсећа на београдски „Балкан“. Прво по атмосфери – две његове по броју седишта скромне сале су такође у старој, историјској згради. Почео је, додуше, деценију касније од „Балкана“ (1923), али је 2001. био у истој ситуацији као данас „Балкан“: да буде затворен због непрофитабилности. Онда се показало да људи овде нису равнодушни према традицији, упркос великом поштовању за законе тржишта.

Поведена је велика кампања да се „Авалон“ сачува као биоскоп, која је за исход имала да је поново отворен 2003, као непрофитно друштво, које своју мисију није још довршило: треба још много тога реновирати и модернизовати.

У горњој сали сам у прошлу среду, са купљеном улазницом од десет и по долара, десет минута пре пројекције био сасвим усамљен и накратко сам поверовао да ће пројекција „Друштвене мреже“, првог филма о „Фејсбуку“, комуникационом феномену који је обележио прву деценију 21. века, бити одржана ексклузивно за мене. Али пре него што су се угасила светла, био сам у друштву још десетак истомишљеника који су сматрали да ово дело треба видети, иако је од његове премијере прошло већ два и по месеца.

Моју радозналост подстакла је номинација „Друштвене мреже“ за „Златни глобус“, престижну награду Холивудског удружења страних дописника са традицијом од 66 година, чак у шест категорија. Пре тога, ово дело режисера Дејвида Финчера и сценаристе Арона Соркина, за филм године прогласила су удружења филмских критичара Њујорка, Лос Анђелеса, Бостона и Торонта (у Канади). Номинације за главно признање, „Оскара“, биће познате тек у јануару, али је оправдано веровати да ће и том приликом „Друштвена мрежа“ бити на списку озбиљних кандидата.

Сутрадан, док ми се утисци још нису били сасвим слегли, стигла је вест да је главни лик филма, Марк Зукерберг, проглашен за „личност године“ у традиционалном избору њузмагазина „Тајм“. То је филму, као причи која претендује да одсликава стварне догађаје, дало нову димензију.

„Друштвена мрежа“, која је премијеру овде имала још 1. октобра, већ је успело дело, не само са становишта „уметничког утиска“, него и холивудске економије. Са по овдашњим стандардима скромним буџетом од 50 милиона долара, за два и по месеца је приходовао 186 милиона, чему су известан допринос дали, колико сам успео да утврдим, и посетиоци једног београдског биоскопа.
Са додатном маркетиншком инјекцијом коју доноси титула „личности године“ дата Зукербергу, ови бројеви ће бити импресивнији, мада одзив у Авалону показује да је биоскопски „прајм тајм“ ипак прошао. Али кад се урачуна накнадна зарада од ДВД-а и „блу реј“ плоча и телевизијских права, продуценти и цела екипа могу да буду задовољни. Нису узалуд уложене ни паре ни креативна енергија.

Двосатна пројекција у „Авалону“, поштеђена рекламних „трејлера“, најава нових филмова упакованих тако да „обавезно“ морате да их погледате, није била досадна. Далеко од тога. „Друштвена мрежа“ је по жанру нешто између судске драме и трилера која обухвата период 2003. и почетка 2004, када Марк Зукерберг, студент друге године компјутерских наука на Харварду, реализује замисао да направи компјутерски мрежу која ће окупити његове вршњаке са престижног универзитета. Према сценарију, његови главни мотиви за то су да излечи фрустрације са девојкама и постане познат. У преводу, покрећу га секс и новац.

Зукерберг је као филмски лик социјално хендикепирани геније. Заплет који показује како је он прво пристао да двојици колега са Харварда помогне да реализују њихову идеју о мрежи која би повезала харвардске студенте, његово потоње одустајање од тога да би реализовао сличну, али нешто бољу сопствену, потоњи судски заплет, успон „Фејсбука“ од интерног сајта за дружење у оквирима једног универзитета до глобалне мреже (и момента када је стекао милион корисника, односно „пријатеља“ – а данас их има близу 600 милиона), главни су елементи приче, рекао бих са савршеном драматургијом која држи пажњу од првог до 120. минута.

Једини проблем је, показује се кад се изађе из биоскопа, како је доживети? Да ли само као метафору Интернет ере у којој доминирају компјутерски генијалци који невероватно брзо постају милионери и милијардери (Зукербер је по „Форбсу“, педантном хроничару глобалних тајкуна, у својој 26. години „тежак“ 6,9 милијарди долара), или као филмску биографију, односно драматизовани документарац.

Дилему изоштрава чињеница да филмски Марк Зукерберг нимало не личи на оног правог. „Прави“ је у свом коментару ове недеље рекао да су у филму аутентичне једино мајице које носи његов лик, а да је све друго нетачно. Пре свега мотив да направи „Фејсбук“. „Може ли Холивуд да схвати да једноставно може да постоји жеља да се нешто направи, а не само клишеи о девојкама, парама и слави“, упитао се.

Прави Марк Зукерберг има једну девојку већ седам година. Његова равнодушност према новцу, како у његовом портрету поводом проглашења за „личност године“ предочава „Тајм“, „готово је патолошка“. Живи у кући коју рентира. Сасвим је згодан и спортски грађен момак, за разлику од филмског каракушљивца који стално испаљује вербалне стреле да би сакрио о чему размишља. Радни, брзомислећи и брзоговорећи манијак јесте.

Да ли је, да би успео, газио обећања и издавао пријатеље, и да ли је аутентичност са стварним ликовима и догађајима обавезивала ауторе овог несумњиво доброг филма? Документарност није обавезна у уметности, али чини се да превелика дистанца према чињеницама кад је реч о још живим људима и догађајима – ипак више збуњује него што просветљује.