Последња заклетва војника

„Секо, сликај ме с пушком, ал’ ме ухвати целог у кадру”, виче млади Ваљевац Александар Стајић, пошто се некако отргао из мајчиног и очевог загрљаја. Мајка Јелена, као свака мајка. Ред суза, па ред осмеха: „Мамин војник”, нежно ће она. Његова сестра Александра се смеје, Александар позира, а затим пита двојицу другара из Ваљева: „Него, колико ћу да служим? Шест месеци? Можда добијемо скраћење.”

Ваљевци су камуфлирали шљивовицу у полулитарску флашу киселе воде. С обзиром на нападе смеха, сигурно је да су понели и „стратешке резерве”, па Александру нуде гутљај: „Гуштер се тек испилио, а већ би да иде кући.”

Али млади регрут није обичан гуштер, као што то нису ни стотине његових колега младих војника, припадника децембарске класе, последње генерације на редовном одслужењу војног рока. Свечаним полагањем војничке заклетве завршена је епоха која је одредила судбине читавих генерација. Нема више регрутације и испраћаја у шаторима, војнике више неће пратити на железничке станице колоне њихових вршњака, очеви више неће задржавати кнедлу у грлу док ућуткавају своје жене и кажу им: „Пусти га, постаће човек“... И зато је у касарни у Јакову, у снежно преподне, било јасно свим учесницима да се догађа историја.

„Заклињем се својом чашћу да ћу чувати и бранити независност, суверенитет и територијалну целовитост Републике Србије”, понављали су текст војничке заклетве младићи, а један од подофицира из Трећег центра за обуку, који више од 30 година гули чизме, дошапнуо је колеги да је то најгласнији хорски војнички глас који је икада слушао. Била је то последња заклетва.

Ни начелнику Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковнику Милоју Милетићу, трупном официру који је још од командовања водом гледао стотине оваквих светковина, није било свеједно. Одржао је протоколарни говор, поменуо је да је Србија на путу да добије јаку и модерну војску, да ће преласком на професионалну војску Србија добити савремени одбрамбени систем, али када се све завршило, спустио се са бине на писту и честитао готово сваком младићу који је потписао заклетву. „Да ли сте знали да нисте морали да се пријавите”, питао их је Милетић. То питање у ледено суботње преподне постављали су и остали. Момци су могли да ухвате кривину, да се не одазову, могли су да ураде шта год су хтели, али последњи гуштери Србије су, признао је један капетан из касарне, „најбоља војска коју је видео”.

„Него шта, него да ће да се одазове. То му је школа живота. Научиће да спрема кревет, да се брине о себи, да престане да буде мамина маза”, прича Иван Марковић. Гледа сина Милана који онако висок, са аутоматском пушком обешеном о раме, изгледа прилично респектабилно за једну мамину мазу. „Коначно, постао је војник. Штета што се укида редовни војни рок. Само тако се од детета постаје мушкарац”, прилично депресивно наставља отац Иван. Брзо се зближава са још једним оцем, Слободаном Борићем. Он је дошао да подржи своју ћерку Марину, јер је јуче и вод девојака, професионалних припадница војске, изговорио текст заклетве.

Када је још пролетос најављено да после 1. јануара 2011. неће бити редовног служења војног рока, генерације сазреле за војску понашале су се по класичној српској менталитетској матрици: „Ти ћеш да ми кажеш да не могу у војску?” И дошли су. Један од клинаца из унутрашњости писао је министру одбране Драгану Шутановцу да га преко везе, како зна и уме, убаци у строј.

„Децембарска класа се одазвала готово стопроцентно”, саопштио је јуче генерал Милетић.

Када хиљаде кандидата за пешадинце и остале родове и видове изврше јуриш на касарне од нове године, борећи се прса у прса за место професионалног војника, можда ће многи од момака који су у Јакову узвикивали последњу заклетву бити међу њима. Али и они који после шест месеци обуку „цивилку”, памтиће заувек тих шест месеци. Временом ће се те успомене надувавати, а децембарска класа Војске Србије заиста ће имати шта да исприча.

Александар Апостоловски
-----------------------------------------------------------
„Марш на Дрину”, Цеца и Драгана

Већина војника током претходних деценија највећу посету, а многи и једину, имали су током заклетве. Служило се далеко од места становања, широм бивше Југославије. Долазили су обавезно родитељи, браћа, сестре, девојке… У време када није било дигиталних апарата у ЈНА није се могло тек тако сликати по касарнама, па генерације бивших војника као успомену имају управо – слику са залетве. Заклетве је некада пратила револуционарна музика. Јуче у Јакову војници су потписивали заклетву уз мелодију „Марш на Дрину” и хитове Светлане Цеце Ражнатовић и Драгане Мирковић.