Кинески бофл и Лејди Гага

Док се унаоколо шири мирис топле супе из тањира на столу испред оца и сина, мајка ужурбано приноси и шерпу пуну пиринча и бареног поврћа. Придружује им се. Ручак почиње. Идеалан породични, недељни оброк, рекло би се.

Осим што је импровизовани сто заправо пластични сталак прекривен карираном крпом. Столице су искривљене кутије. А јело је подгревано на уређају на плин који се најчешће носи на излете. Један укључен грејач на кварцној пећи брани трочлану кинеску породицу од хладноће. Из транзистора окаченог изнад њихових глава одјекују вести. И док ручају, на метар од њих налази се гомила набацаних картонских пакета и провидних џакова пуних јакни, џемпера, чарапа, торби, ранчева, папуча, доњег веша, патика, дуксева, панталона, пешкира...

А одмах ту, свега два или три метра даље, продавац на лошем српском језику објашњава муштерији да није битно да ли је крзно на капуту који покушава да прода вештачко или право.

„Битно је да је квалитетно и да ветар не може да га пробије”, убеђује купца Кинез средњих година.

Као и протеклих година и ових дана је у Кинеском тржном центру у новобеоградском Блоку 70 као у кошници. Највише се тргује пред новогодишње празнике. А продавци су ту у току целог дана. Ту раде, доручкују, ручају, друже се, па и задремају.

И док породица наставља да ужива у ручку не обазирући се на знатижељне погледе, на прљавом и излепљеном излогу суседне радње окачен је натпис „Потребан радник хитно”.

„Колика је плата?”, питамо.

„Ти ради?”, одговара газда питањем.

„Да.”

„Петнаест хиљада”, каже.

„Ма, мало је то за овако тежак посао.”

„Нема више, толико је. Посао лоше, паре лоше. Оћеш, нећеш”, одговара „послодавац”, док с металних колица истовара огромне картонске кутије с вештачким јелкама, украсима, сијалицама, срмама... Кинески бофл најтраженији је артикал ових дана.

Реч гаранција непознаница је у овој трговачкој четврти. Продавци на реч обећавају да ће сијалице за јелку дочекати и наредну Нову годину. Мало ко им поверује, али ниска цена је пресудна. На помен фискалног рачуна само се мрште. За нови Закон о заштити потрошача нису ни чули. Само одмахују руком на таква питања и не желе да причају с новинарима.

А имитација најпознатијих марки гардеробе не мањка. „Најки” је овде „неки”. „Фила” је постала „фифа”. „Цаприса” је, рекло би се „карписа”. Ту су чак и торбе с „луј витон” дезеном. Све је то квалитетна роба уверавају продавци.

„Добре су ове патике, не пропуштају воду, а коштају само 800 динара”, убеђује муштерију млад продавац, Кинез, с фризуром и шишкама попут манги из кинеских цртаних филмова. Али, он не носи такву обућу. Нити џемпере које нуди муштеријама за 600 динара. Модеран џинс је укомбиновао с најновијим моделом дубоких белих „најки” патика, чија је цена петоцифрена. Песме Лејди Гаге пушта на најсавременијем тач скрин мобилном телефону.

Исто је и новијој згради поред старог Кинеског тржног центра. И ту кипи од муштерија, трговаца и продавница пренатрпаних кинеском робом. Ту, у модернијем амбијенту, клинац Сеики нашао је занимацију у спуштању низ покретне степенице. Док родитељи тргују, он јурца од радње до радње. Учи занат.

Цео овај кварт пулсира у ритму трговине. Тргује се чим се из аутобуса крочи на станицу испред кинеског „шопинг мола”. Продавац за 150 динара нуди „наочаре с диоптријом”, а из разговора с муштеријом рекло би се да уме, попут офталмолога, да пружи и савет. То не наплаћује. Од улице до улаза у тржни центар нанизане су тезге с мобилним телефонима, пиратским дисковима, кинеским бофлом...

И баш ту, међу купцима, продавцима и јефтином робом, присталице једне политичке странке скупљају потписе за петицију. Вичу: „Много имамо посланика и министара, потпишите да смањимо администрацију”.

Стефан Деспотовић