Одлични играчи

Представа "Балет за живот" (Ballet for life), балетске компаније Бежар Балет Лозана, познатог француског кореографа Мориса Бежара, изведена у Сава центру, затворила је овогодишњи Битеф.
Ово дело у коме учествује тридесет и пет играча, посвећено је Фредију Меркјурију, певачу чувене британске групе Квин, и Бежаровом дугогодишњем солисти Хорхеу Дону. И Фреди и Хорхе умрли су прерано, у четрдесет петој години живота, а били су изузетно харизматичне уметничке личности. Бежар је овај балет посветио и свима који су умрли млади.

"Балет за живот" премијерно је изведен пре скоро десет година, али стилски он припада периоду шездесетих година, где се нажалост зауставио Бежаров, у то време модеран и иновативан плесни стил. Он користи пуно стандардних покрета неокласичног балета, бројне пируете, затим понекад елементе диско и џез игре, а највише своје експресивне и енергичне покрете који сада, без надоградње и нових решења, немају великог ефекта. Наиме, у овој представи његов кореографски рукопис и експресивни глумачки израз који намеће својим играчима делују помало архаично.

У првој сцени која алудира на чист, небески простор, (само три бела масивна дела сценографије уместо кулиса), свих тридесет пет играча, обучени у црно-беле костиме, изводе једноставне покрете и повремено машу белим платнима. Али та сведена масовност није имала прави ефекат напротив, у недостатку маштовите кореографије њихов плес деловао је слетски.

После почетне, мењају се сцене које асоцирају на смрт – младић пролази преко сцене са крилима анђела, или два болничка лежаја на точковима на којима леже беживотна тела, која потом васкрсавају. У једном моменту на сцену се спуштају велики рендгенски снимци кичме, шаке, стопала... док испод њих младић игра соло, али ако се изузме та прејака сценографска симболика, то је један од кореграфски занимљивих делова. Потом још један: на сцени је бела кутија у којој мушки играчи играју сабијени један до другог, све до момента када се зидови кутије сруше. Онда поново сола, дуети, групне нумере... Ређају се слике без великог енергетског и емотивног набоја, оног који сасвим сигурно у себи носи музика групе Квин. Ту је и кратки филм о Хорхеу Дону, импровизовани, експресивни плес, као подсећање на његову изузетно занимљиву уметничку личност. И за крај поново слетске вежбе, и наравно мелодија Show must go on...

Музичку компилацију чинили су хитови групе Квин пресечени са четири Моцартове композиције. Костими италијанског креатора Ђанија Версаћеа били су изненађујуће једноставни, претежно црно-бели шортсеви, мајице, сакои са или без кравата, и тек понека жута или црвена раскошна хаљина. Наравно, било је ту и мушких трикоа са голим грудима или панталона са провидним мрежастим детаљима. Но имајући у виду Меркјуријево чувено кокетирање са кичом, овде је његова употреба добродошла. Штета само што читава концепција није била још луђа, храбрија, маштовитија.

Највећи квалитет ове представе су свакако њени играчи. Са прелепим, израђеним телима, технички виртуозни, они делују као да су у стању да одиграју баш све што се од њих затражи.

Изузетно потковани у техници класичног балета, са пластичним и изражајним телима, они су са великом лакоћом изводили и неке технички врло захтевне кореографске елементе.

У сваком случају, навикли смо да се Битаф затвори са мало комерцијалнијим, популистичким позоришним остварењем, а "Балет за живот" је био и прилика да наша публика коначно види Бежарову балетску компанију. Штета је што је нисмо видели и шездесетих година прошлог века када је Бежар креирао "Посвећење пролећа" или чувени "Болеро", у време када је овај уметник био на врхунцу својих креативних потенцијала, који су га тада сврстали међу најцењеније кореографе двадесетог века.