Оснуј фирму, па пеци ракију

Шта ће ми технолог за шљивовицу? Прави хемичари су били мој деда и прадеда. Шта ће ми математика за ракију? Кад преври шљива, бациш је у бакарне казане и печеш ракију. Онда попијеш са пријатељима и фамилијом стотинак литара годишње. После продаш оном ко зна шта је добра ракија, а вишкове чуваш у бурадима. Каква би ми била шљивка да ми је деда оснивао предузећа и запошљавао хемичаре?

Дејан Станковић из села Винча код Тополе припада касти самоуких произвођача ракије, алхемичара шљивке који не заборављају да српски казани чувају тајну најсавршеније ракије у универзуму, која се преносила с колена на колено. Или, тачније речено, из казана у казан. Традиционална производња ракије је део генетског наслеђа сељака, њихова животна филозофија. Али према новом закону о ракији и другим алкохолним пићима, Дејан и десетине хиљада традиционалиста могу бити отерани у илегалу, ако не почну да пеку „брљу” као правна лица. Морају да оснују предузећа и упишу се у регистар произвођача ракије. Дужни су и да запосле дипломираног технолога са две године радног искуства у производњи алкохолних пића. Ракијски менаџмент подразумева и обавезу вођења подрумарске евиденције која садржи податке о употребљеној сировини, називу, количини и јачини произведене ракије и других алкохолних пића. Законодавац је предвидео и начине и услове за старење ракије.

Када све ово обави, сељак унапређен у предузетника, води подрумарску евиденцију у писаној или у електронској форми. Многи су, попут Дејана, стављени пред свршен чин и биће стављени ван закона, ако се усуде да по древним обичајима продају свој производ без фирме, технолога, декларације... Шта ако туриста зађе у село, закуца код домаћина и хоће да купи пет литара домаће? Више неће моћи. Бранитељи закона, међутим, одговарају да тако не можете ући на нечију капију и купити кола без папира.

Увођење предузетничке праксе у производњу шљивке узбуркало је духове и великих произвођача ракије који су је откупљивали од сељака. Иван Богдановић, председник Удружења „Српска ракија” и произвођач ракије „стара соколова”, која је заштићена под тим називом, тврди да је кључна мана закона управо то што се укида сељак као произвођач ракије.

– Сада може да производи ракију само за своје потребе. Он не може да продаје ракију као до сада, као сировину великом произвођачу који је регистрован, који има заштитни знак и технолога. Ако сада сељак има хиљаду литара ракије, мора да је попије, или да је баци. Вековна традиција се гуши – песимиста је Богдановић.

Дејану Станковићу, наравно, не пада на памет да проспе пет тона ракије, несвестан је да је његових пет тона стратешких алкохолних резерви у бачвама илегални производ. Осим ако је не испије на екс. Дејану је та ракија служила као капитал који је, уместо у банци, држао у подруму. Кад су му биле потребне паре да ожени сина, направи шталу, или купи трактор, он је продавао. Уместо девиза у банци, штековао је ракију у подруму.Процењује се да су газдинства у селима око Тополе производила по неколико тона које су продавали већимпроизвођачима. Имали су сигуран пласман и редовну исплату. Сада би морали да производе најмање 20 тона ракије како би покрили нове намете државе.

Директор генералног инспектората Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде ДушанПајкић, међутим,сматра да је овим законом уређен система производње ракије.

– Да ли бисте волели да се понови „зозовача”? Како да инспекција нађе ко је вас отровао? Не можете мешати кутлачом сок у кади, сипати у флашу коју сте опрали у судопери, а онда износити на тржиште. Морате имати стручну особу која ће одговарати за производњу.

Пајкић такође оповргава тезу критичара закона да сељаци неће моћи да продају ракију као сировину великим произвођачима.

– Ако не желите да пласирате производ са вашом робном марком него продајете некоме у ринфузу, то можете и сада да радите. Потпишете уговор о техничкој сарадњи, чиме се онај ко откупљује ракију обавезује да вам обезбеди стручну особу. Сељак помоћу тог уговора постаје производни погон те фирме.

И, коначно, сељак ће моћи да производи само за своје потребе. Да ли Пајкић претерује када каже: „Њима нико не може да забрани да себе отрују”.

------------------------------------------------------------

Од шљиве до трпезе

– Овај закон омогућује да се производ прати од њиве до трпезе, односно од шљиве до астала. Недавно смо спровели истраживања, контролишући 10 одсто регистрованих произвођача ракија. Чак 40 одсто ракија декларисаних као воћне, то нису биле. То желимо да сузбијемо. Коначно, ако убијете купца вашим производом, ко ће то да купи – пита Пајкић.

---------------------------------------------------------------

Још једном размотрити закон

Док неки економисти тврде да је циљ закона да се заштити ракија, најпре шљивовица као национално пиће, од чијег извоза, како се процењује, може да се заради и до 100 милиона долара годишње, Војислав Станковић, сарадник у Центру за научноистраживачки рад и економске анализе у Привредној комори Србије, каже да Закон о ракији дискриминише физичка лица.

– Улагања су велика и сељаци не могу да их поднесу. Сада је блокирано тржите, ракија се увози из Босне, Румуније и Мађарске. Породична газдинства се терају у систем ПДВ-а. Шљива је наше национално благо, ракија је наш производ, иако га нисмо заштитили. Поред свих прописа хармонизације закона са ЕУ, мора се водити рачуна и о интересима домаћих произвођача и традиционализму. Министарство треба још једном да размотри овај закон – оцењује Станковић.