Масакр у оази ненасиља

Од нашег сталног дописника
ВАШИНГТОН, 3. октобра – Злочину нигде није место, али је ово последње место на планети где је смео да се догоди, јер је извршен над људима којима је мир заиста светиња – каже Рејмонд Бајел, експерт за културу амиша. У њиховом пенсилванијском насељу, револвераш "из спољног света" масакрирао је ученице. Та трагедија потресла је Америку више, чини се, него друге сличне јер упозорава да се насиље толико раширило да више не штеди ни оазу апсолутног ненасиља за какву важи насеобина амиша.

Та врло специфична хришћанска групација – анабаптиста – организована је тако да има што мање додира са савременим светом а нарочито са оним његовим карактеристикама које доживљава као агресивне или бар узнемиравајуће по њихову породичну и колективну хармонију. Амиши махом избегавају оно што већина савременика сматра симболима напретка – електричну енергију, телефон, аутомобиле, не гледају телевизију, не користе интернет. Углавном се баве пољопривредом и продајом тако добијених производа којима цена расте као здравој храни, добијеној без употребе хемикалија.

Издвојени из протестантизма 17. века у Швајцарској, у САД су почели да се досељавају у 18. веку, бежећи од верског прогона и принудног служења војске. Сада их је у овој земљи око 200.000, комуницирају на енглеском, немачком сачуваном из постојбине, као и језичком комбинацијом познатом као "пенсилванијски дач".

Изузели су себе из америчког социјалног осигурања а немају ни полицијско обезбеђење, нити неки облик свог судства, јер сматрају да су под Божјом заштитом. Криминала међу њима готово да нема, каже Доналд Крејбил, стручњак за амишку културу. Они "озбиљно схватају Христове речи воли свог непријатеља и не чини зло ближњима", објаснио је за "Ју-Ес-Еј тудеј".

Камионџију Чарлса Карла Робертса (32), у свом насељу званом Рудници никла (по негдашњим коповима) и кутку са именом које означава рај, дочекивали су као добродошлог партнера јер је млеко од њихове стоке одвозио, по уговору, на индустријску прераду. Али, јуче је после обављеног јутарњег посла тај отац троје деце бануо у једину учионицу, за свих осам разреда, амишке школе – натоварен с два револвера, пушком, 600 метака, и осталим арсеналом неопходним за приватни рат са самим собом и околином.

Дечаке и неколико жена је пустио да изађу а онда се забарикадирао, везао 11 ученица, узраста од шест до тринаест година, а кад се полиција приближила – свим тим својим малим таоцима је, на егзекуторски начин, испалио куршум у главу. На лицу места су издахнуле три девојчице, још две су умрле у болницама где се лекари боре да спасу животе осталих које се налазе у критичном стању.

Убица је, пре него што је и себи одузео живот, мобилним телефоном јавио супрузи да "мора да се освети за нешто што се догодило пре 20 година", не објаснивши о чему је реч. Мештани не могу себи да дођу од чуда да је "један од њих" починио такво зверство над немоћном децом коју су родитељи васпитавали да се клоне сваког насиља, чак и да му не пружају отпор.

Био је то и драстичан случај сукоба цивилизација: појединачног насилника и засебне мирољубиве заједнице. Законодавци би морали да донесу прописе којима би ограничили сада широку доступност наоружања и заштитили недужне од суманутих револвераша – понављају сада медији, после низа изјаловљених сличних таквих апела.