Зашто смо одговорни

Наставак од јуче: Овде би требало скренути пажњу на још једно изузетно значајно правно питање. Зар није СРЈ пружањем војне и финансијске помоћи својим сународницима с друге стране Дрине допринела извршењу злочина у Сребреници? По међународном праву то није довољно за одговорност државе, закључио је Међународни суд правде, позивајући се на ставове Комисије УН за међународно право, као и на своју некадашњу праксу у случају Никарагва против САД. Тиме је Међународни суд правде одбацио налазе прве мериторне пресуде трибунала (случај Тадић) из 1997. године, која је утврђивањем одговорности СРЈ за злочине извршене у БиХ значајно утицала на перцепцију целог сукоба од стране међународне заједнице. Због тога су данас многи у Босни, баш као и у Београду, шокирани исходом спора. Међутим, ово је био правни спор, високе сложености; никако прилика за историјску сатисфакцију или политичку осуду једне државе, чему су се неупућени надали.

Следећи исту логику закључивања, Суд је нашао да, поред недостатка доказа да је Србија одговорна за директно извршење геноцида у Сребреници (13 гласова за и два против), нема доказа ни за њено саучесништво (11:4), као ни за подстицање на геноцид (13:2).

* * *

Конвенцијом о геноциду од 1948. године, државе чланице овог међународног уговора преузеле су обавезу да геноцид спрече и казне. За доказивање ових пропуста, Суд је у пресуди поставио нешто ниже доказне критеријуме, сагласно тежини самих навода ("висок степен уверења" за разлику од претходно израженог стандарда "потпуног уверења" који је неопходан за доказивање одговорности за геноцид). Суд каже да се обавеза спречавања геноцида остварује предузимањем разумних и расположивих мера, у границама могућности државе, без обавезе да те мере морају бити и успешне. У том смислу, закључено је да влада Слободана Милошевића није предузела баш ништа да покуша да спречи злочин у Сребреници. При том је Суд имао у виду три чињенице: да је СРЈ у јулу 1995. још увек имала већи политички, војни и финансијски утицај на РС од било које друге државе, иако је тај утицај био нешто слабији него у претходном периоду; да је са две наредбе Суда из 1993. године СРЈ јасно опоменута на обавезу да, између осталог, осигура да јединице, организације или лица под њеним утицајем не изврше геноцидне акте, услед чега је морала поступати са већим степеном пажње, као и да је тешко замислити да власт у Београду није била свесна да ће заузимањем Сребренице од стране ВРС доћи до високог ризика за извршење геноцида. Тако је Суд закључио да је СРЈ "требало да предузме најбоље у оквиру своје моћи како би покушала да спречи трагичне догађаје који су тада добијали физиономију, а чије су размере, ако већ нису могле да се предвиде са сигурношћу, могле бар да се претпоставе". За ову одлуку је гласало 12 судија, док је три било против.

А у погледу обавезе кажњавања извршилаца геноцида, Суд је усвојио захтев БиХ, налазећи да је у довољној мери утврђено да тужена држава није испунила обавезу пуне сарадње с трибуналом тиме што није ухапсила Ратка Младића. Тако је Србија ослобођена одговорности да је извршила злочин геноцида, али је оглашена одговорном за неиспуњење обавеза које је преузела међународним уговором.

* * *

Пошто пропусти наше државе нису у директној узрочно-последичној вези са извршеним злочином у Сребреници, Суд је одбио захтев БиХ за накнаду целокупне материјалне и нематеријалне штете причињене током сукоба од 1992. до 1995. године. Према најавама из Сарајева, сматрамо да би захтевана накнада износила стотине милијарди долара. Како би то Србија могла да плати? Колико би јој за то било потребно времена и какви би наши односи са западним суседом били у том случају? Питам се да ли су јавни говорници из Србије који су се залагали за осуду своје земље свесни да би ту штету вероватно плаћали и њихови потомци? И ако заиста тако мисле, колико су новца до сада прикупили и предали породицама жртава?

Србији, дакле, није наложено плаћање компензације. Једина обавеза по овој пресуди јесте остварење пуне сарадње с трибуналом у Хагу.

* * *

После битке сви су генерали, а убрзање времена у коме живимо довело је до појаве да су се "генерали" у нашем случају јавили и пре окончања боја. Налазим да би на овом месту било прикладно одговорити на неке од изречених јавних критика рада правног тима Србије (и Црне Горе), који свакако није био без грешке.

Да истицање приговора ненадлежности није била "лакомислена одбрана", показала је и највећа подељеност гласова судског већа (10:5), а да тај приговор нисмо истакли, сада би нас сигурно нападали што то нисмо учинили, на исти начин како су то урадиле и државе НАТО-а које је Милошевићева влада 2000. године тужила због бомбардовања.

Повлачење противтужбе дефинитивно је појачало нашу моралну позицију у овом тешком спору. Не могу да замислим да неко озбиљан још увек верује да би било могуће доказати да Срби нису извршили геноцид над Муслиманима у Сребреници, а да Муслимани јесу над Србима. Где? С друге стране, ми нисмо одустали од чињеничних навода о тешким злочинима који су за време сукоба извршени према српском народу у БиХ. Одустајањем од противтужбе, тим који је тада предводио професор Варади, показао је да је наша нова демократска влада спремна на помирење. Како бисмо уосталом аргументовали да Суд нема надлежност да нам суди, кад сами противтужбом захтевамо судску одлуку?

Дилема – грађански рат или агресија, коју постављају правници жељни публицитета, беспредметна је. Питање агресије никада није било предмет овог судског поступка. За то нисмо ни тужени.

Најзад, да ли се још неко сећа јавно изречене критике једног професора Правног факултета због тога што нисмо тражили изузеће судије из Марока, а што је, по његовом уверењу, био одлучујући фактор због кога ће Србија да изгуби спор. Уместо да се труди да стекне што већи углед у светској науци, наш професор је напао уваженог судију УН, који је на крају, по најважнијој тачки тужбеног захтева, гласао за Србију. Али не заносим се да ћу љубитеље теорије завере успети да убедим да тај глас није дат управо зато што је часни судија био прозван у нашој дневној штампи.

У правосуђу важи правило да не треба критиковати пресуду или поступање у неком поступку, без претходног познавања предмета. То је минимални стандард озбиљности у струци. Да би се неко упознао са овим предметом, требало би му шест месеци интензивног рада. Не могу да се изјасним колико хиљада страна има овај предмет, тек – његова ширина је, кад се сви списи поставе на полице, око седам метара. Наш тим је на њему радио дуже од четири године.

Спор дуг 14 година је пресуђен. То само по себи не може да излечи ратне ране, али се искрено надам да ће ова пресуда довести до предаје последњих бегунаца трибуналу и утрти пут за трајно помирење народа у БиХ. Жртве се не смеју заборавити; оптужени се морају гонити, а одговорни кажњавати.

Козаступник Србије у спору са БиХ