Но проблемо острво

Хотел "Half Moon" на Јамајки није ништа посебно за тамошње прилике; има 419 соба, 43 базена а висина крова не прелази крошње палми. Та висина, која не штрчи изнад палминих разбокорености, стандард је луксуза. Зграде морају да оставе утисак подређености зеленилу. Растиње скрива архитектуру која не квари изворно име: на језику Аравака домородаца Хамајка значи – земља шума и вода. Није ни по чему осим по чувењу изузетна и вила Јана Флеминга, писца који је створио агента 007, бондовски названа "Golden Eye" – по комфору, широким терасама са погледом према пучини, шишаном травнатом тепиху личи на хиљаде луксузних вила подигнутих по брдашцима острва. Па баш је лик тајног агента склоног земаљским уживањима реално ту, у тој вили "Златно око" и природно настао. Све ту зове на уживање и авантуру.

А тог тропског хедонизма има, и те како, и у сиротињским четвртима главног града Кингстона. Изузев ужег центра, улице су пуне мусаве дечурлије, паса луталица, петлова (!) и – песме. Сиромашна Јамајка је створила карипске ритмове који су освојили свет као реге, калипсо, сока. По живости улица подсећа на само 145 километара северно удаљену Кубу. Улицама клопарају јапански половњаци, има се утисак да нико нигде не жури. Дебеле продавачице се ценкају око својих плетених корпи, шешира, дрвених сувенира. Борба за сваки цент. Кочоперне су над својим тезгицама као олтарима испод палми.

Шарено раскопчани мелез шири руке и нуди "ганџу", марихуану. Странкиња врти главом, а он се помирљиво кези, на карипском енглеском: "Но проблемо, мон".

На ивици тротоара седи старац и пије локално Red Stripe пиво. Кулира. Вунена капа му је у раста бојама: зелено-жуто-црвено. Испод ње вире дредови, увијени праменови косе који се не чешљају и не перу. Дредови симболизују коренове, жељу црног становништва Јамајке да се врати афричким кореновима. Црног? Не баш: само један проценат на острву је расно чист, остатак је мешавина робова из Африке, индиоса из Латинске Америке, кинеских берача памука и шпанских и енглеских колонизатора.

Тај историјом и љубављу измешани старац – растафаријанац певуши Марлијеву песму "No woman, no cry", као молитву. У локалном музеју Боба Марлија, његов живот је приказан у светлу растафаријанске идеје чији је био поборник: ганџа, природна храна без соли, љубав, правда, мир и реге.

Свакодневна храна је, такође, здрава. Риба и шкољке на пари с много љутих папричица које су и основа џерка – маринаде за месо, уз цимет и соја сос. Пече се на роштиљу од жара пименто дрвета. Воће замењује оброк; када се воћка еки скува – личи на кајгану!

Иза поноћи, "стартује" се коктелом од манга и папаје, охлађеним струганим ледом па заливеним белим румом. Свитање је знак туристима да се окупају у прозирној плазми мора а домаћима да задремају, јер дредови се не квасе.