Кључ за успех

Колико пута вам се десило да заборавите или поломите кључ од улазних врата, изгубите га на одмору или путовању и нађете се у "безизлазној" ситуацији испред сопственог стана. У том тренутку сте помишљали само једно: "Ко може да ми помогне"? Браћа Срећко и Вукомир Ковачевић су можда и вама помогли да уђете у кућу, спасете уносан посао, стигнете на састанак, скинете покипелу шерпу са шпорета или су вам отворили врата после вишечасовног стајања. Дању и ноћу, 24 сата, језде по читавом граду ова два вредна младића па их они којима су помогли касније зову и због других ствари, које не спадају у браварију, јер су, временом, постали мала "мајсторска хитна помоћ" за читав град.

А све је почело из чисте и преке нужде, како и често започињу многе велике ствари у животу – или бар откривање скривених способности за које човек и не слути да чуче у њему.  Стигли су у Београд, и прошли чувеном улицом свих дођоша овог града, на чијем им је почетку сада и радња–Балканском улицом, у потрази за студијама и бољим животом. Из родног Брекова крај Ариља ушли су некако у студентски дом на Карабурми, али само један од њих, старији Вукомир, док је Срећко илегалисао код рођеног брата и био задужен да се сналази и плаћа, заправо да издржава њихове студије јер родитељи нису могли.

Млађи Срећко, алфа и омега њиховог малог бизниса, прича како су покушали и некакав ортаклук са "земљаком", па остали на улици без игде ичега, са идејама и мало искуства... али нису одустали: од пријатеља су позајмили новац да купе прву машиницу за нарезивање кључева и некако се ушанчили на новобеоградском бувљаку. Спавали су испред капија бувљака да би у четири ујутру могли да улете на пијацу и заузму тезге у првих пет редова. Радили су до увече и некако почели да враћају дугове и уз пут полажу испите.

Поделили су посао – Вукомир је, кад није радио, "висио" на интернету, и тражио по Европи машине на продају за браварски занат, путовао по сајмовима и успео у међувремену и да дипломира, док је Срећко, талентовани практичар, развио посао и најзад успео да се домогне простора у којем су и сад. Мукотрпно су градили имиџ радње која прихвата све послове и ничега се не либи. Никад не враћају муштерије које су дошле са другог краја града не би ли решиле проблем и направиле (реконструисале) поломљени кључ или поправиле оно што нико други није хтео. Поправљају и праве све врсте кључева, од најновијих, кодираних, преко класичних, каса и специјалних кључева за алате или лифтове. Једино што им је потребно јесте добар пословни простор, у коме би, тврде, могли да упосле чак 15 радника! Кажу да је сада далеко лакше почети неки мали бизнис, него пре годину – две, јер има пуно банака које дају кредите за то. Свака мала радња може да збрине пет-шест породица и то је, мисле, и један од рецепата за решавање проблема незапослености.

Тврде да удружење занатлија, чији су активни чланови, има исто мишљење, само траже да им неко из државних институција посвети пажњу, да дође да их посети бар за занатску славу, чији су браћа Ковачевић и домаћини ове године; да саслушају проблеме, али и идеје које имају ови млади и предузимљиви људи јер ће бити свима боље, сигурни су у то.