Бламажа на потерницама

Недавно потписани Споразум о уступању кривичних предмета осумњичених за ратне злочине између министара правде Србије и Хрватске, Зорана Стојковића и Ане Ловрин, заинтересовао је многе Србе избегле из Хрватске. Довољно је напоменути да су хрватски органи правосуђа у току трајања грађанског рата у Хрватској (1991–1995) и касније процесуирали 4.625 лица, оптужених за наводне ратне злочине. Не треба наглашавати да се углавном ради о Србима, припадницима бивше ЈНА и Српске војске Крајине. Иако су оптужнице највећим делом импровизоване, велики број ових лица се налази и на потерницама Интерпола, а било је и хапшења. Неке државе су, међутим, одустале од поступања по оптужницама, јер су се после провере показале правно и чињенично неутемељеним.

Многобројни су примери ових неутемељених оптужби, пресуда и хапшења. Рецимо, Србина Николу Кресовића, који је избегао у Канаду и кога су хрватске власти оптужиле за убиство три лица код Врањског језера 1992. године, ухапсиле су канадске власти. Пошто је прибавио доказе да у то време није ни био на том простору, хрватски органи су му приписали неки други злочин, из 1995. године, али су га због ових импровизација органа РХ канадске власти пустиле на слободу. У међувремену је ухапшен прави убица, Хрват по националности!

Случај хапшења Мила Новаковића, потпуковника Војске СЦГ, добро је познат јавности. Он је ухапшен на граничном прелазу Табановци у Македонији 25. септембра 2003. као члан делегације ратних војних инвалида Србије, која је путовала у Солун. Ухапшен је према потерници Интерпола на име Мила Новаковића – пензионисаног генерала. Кад су званични органи Македоније и Хрватске увидели грешку, хрватски државни тужилац је изјавио да они траже и потпуковника Новаковића, да ће му судити јер је и он био на простору Хрватске. Ипак, хрватски органи су повукли потерницу и потпуковник је после петодневног притвора пуштен на слободу.

Пошто се и хрватска јавност интересовала за ову државну бламажу, јавио се извесни судија Билић који је у Жупанијском суду у Шибенику 28. фебруара 1995. године осудио (у одсуству) генерала Мила Новаковића и још њих тројицу због ,,ратног злочина против цивилног становништва и уништавања хисторијских споменика", на по 20 година затвора. Судија је објаснио да је имао 55 минута да отвори процес, да саслуша тужиоца и браниоца по службеној дужности и да донесе пресуду. Ни мање ни више него 80 година затвора за непун сат!

Државни органи РХ ухапсили су многе Србе који су разним поводима долазили у Хрватску. Неки ухапшени претходно су више пута били на територији Хрватске, али су изненада хапшени, затварани и углавном касније пуштани на слободу. По правилу, кад год то унутрашње прилике и дневнополитичке потребе у Хрватској захтевају, хрватски органи ухапсе неког Србина.

Поводом поменутог споразума који су потписали министри правде две државе, у неким медијима у Србији помиње се некаква пометња, па и узбуна међу официрима бивше ЈНА и Србима из Хрватске.

Ако знамо да је свака кривица индивидуална, да је највећи број лица оптужен и осуђен без доказа, онда нема никаквих разлога за панику и узбуну. Али за бригу има. У питању је 4.625 процесуираних, односно, према неким сазнањима, 1.107 оних за које је Хрватска доставила податке органима правосуђа Србије.

На недавно одржаној годишњој скупштини Удружења бораца из РСК, међу којима је било и оптужених (и "осуђених"), изражена је спремност на потпуну сарадњу с државним органима Србије поводом преиспитивања пресуда и оптужби. Према захтевима које је Хрватска упутила Србији – требало би да поменута лица одмах буду ухапшена! Они који су већ осуђени у Хрватској били би упућени на издржавање затворске казне, а за остале би се наставили процеси пред судовима у Србији.

Питање је, међутим, да ли су ови захтеви реални. А пре свега, да ли су хрватске пресуде и оптужбе – злоупотреба права у политичке сврхе.

Кад се ради о лицима из бивше ЈНА и онима с подручја које је било под заштитом мировних снага Уједињених нација (УНПА зоне), правосудни органи Србије би требало да затраже мишљење Хашког трибунала о наводним злочинима. На евентуалним процесима у Србији требало би да учествују и међународне судије. И то, да би се избегли притисци којима би, са било које стране, могли бити изложени српски правосудни органи.

Бивши официри ЈНА и Срби из Хрватске (највећи број њих), које су процесуирале хрватске власти немају, дакле, разлога за страх. Напротив, требало би да сарађују с државним органима Србије ради обнове процеса, на којима ће се, без сумње, доказати исконструисане оптужбе хрватског правосуђа, чија је суштина оправдавање етничког чишћења Срба са територије Хрватске.

Доктор војних наука