Blamaža na poternicama

Nedavno potpisani Sporazum o ustupanju krivičnih predmeta osumnjičenih za ratne zločine između ministara pravde Srbije i Hrvatske, Zorana Stojkovića i Ane Lovrin, zainteresovao je mnoge Srbe izbegle iz Hrvatske. Dovoljno je napomenuti da su hrvatski organi pravosuđa u toku trajanja građanskog rata u Hrvatskoj (1991–1995) i kasnije procesuirali 4.625 lica, optuženih za navodne ratne zločine. Ne treba naglašavati da se uglavnom radi o Srbima, pripadnicima bivše JNA i Srpske vojske Krajine. Iako su optužnice najvećim delom improvizovane, veliki broj ovih lica se nalazi i na poternicama Interpola, a bilo je i hapšenja. Neke države su, međutim, odustale od postupanja po optužnicama, jer su se posle provere pokazale pravno i činjenično neutemeljenim.

Mnogobrojni su primeri ovih neutemeljenih optužbi, presuda i hapšenja. Recimo, Srbina Nikolu Kresovića, koji je izbegao u Kanadu i koga su hrvatske vlasti optužile za ubistvo tri lica kod Vranjskog jezera 1992. godine, uhapsile su kanadske vlasti. Pošto je pribavio dokaze da u to vreme nije ni bio na tom prostoru, hrvatski organi su mu pripisali neki drugi zločin, iz 1995. godine, ali su ga zbog ovih improvizacija organa RH kanadske vlasti pustile na slobodu. U međuvremenu je uhapšen pravi ubica, Hrvat po nacionalnosti!

Slučaj hapšenja Mila Novakovića, potpukovnika Vojske SCG, dobro je poznat javnosti. On je uhapšen na graničnom prelazu Tabanovci u Makedoniji 25. septembra 2003. kao član delegacije ratnih vojnih invalida Srbije, koja je putovala u Solun. Uhapšen je prema poternici Interpola na ime Mila Novakovića – penzionisanog generala. Kad su zvanični organi Makedonije i Hrvatske uvideli grešku, hrvatski državni tužilac je izjavio da oni traže i potpukovnika Novakovića, da će mu suditi jer je i on bio na prostoru Hrvatske. Ipak, hrvatski organi su povukli poternicu i potpukovnik je posle petodnevnog pritvora pušten na slobodu.

Pošto se i hrvatska javnost interesovala za ovu državnu blamažu, javio se izvesni sudija Bilić koji je u Županijskom sudu u Šibeniku 28. februara 1995. godine osudio (u odsustvu) generala Mila Novakovića i još njih trojicu zbog ,,ratnog zločina protiv civilnog stanovništva i uništavanja historijskih spomenika", na po 20 godina zatvora. Sudija je objasnio da je imao 55 minuta da otvori proces, da sasluša tužioca i branioca po službenoj dužnosti i da donese presudu. Ni manje ni više nego 80 godina zatvora za nepun sat!

Državni organi RH uhapsili su mnoge Srbe koji su raznim povodima dolazili u Hrvatsku. Neki uhapšeni prethodno su više puta bili na teritoriji Hrvatske, ali su iznenada hapšeni, zatvarani i uglavnom kasnije puštani na slobodu. Po pravilu, kad god to unutrašnje prilike i dnevnopolitičke potrebe u Hrvatskoj zahtevaju, hrvatski organi uhapse nekog Srbina.

Povodom pomenutog sporazuma koji su potpisali ministri pravde dve države, u nekim medijima u Srbiji pominje se nekakva pometnja, pa i uzbuna među oficirima bivše JNA i Srbima iz Hrvatske.

Ako znamo da je svaka krivica individualna, da je najveći broj lica optužen i osuđen bez dokaza, onda nema nikakvih razloga za paniku i uzbunu. Ali za brigu ima. U pitanju je 4.625 procesuiranih, odnosno, prema nekim saznanjima, 1.107 onih za koje je Hrvatska dostavila podatke organima pravosuđa Srbije.

Na nedavno održanoj godišnjoj skupštini Udruženja boraca iz RSK, među kojima je bilo i optuženih (i "osuđenih"), izražena je spremnost na potpunu saradnju s državnim organima Srbije povodom preispitivanja presuda i optužbi. Prema zahtevima koje je Hrvatska uputila Srbiji – trebalo bi da pomenuta lica odmah budu uhapšena! Oni koji su već osuđeni u Hrvatskoj bili bi upućeni na izdržavanje zatvorske kazne, a za ostale bi se nastavili procesi pred sudovima u Srbiji.

Pitanje je, međutim, da li su ovi zahtevi realni. A pre svega, da li su hrvatske presude i optužbe – zloupotreba prava u političke svrhe.

Kad se radi o licima iz bivše JNA i onima s područja koje je bilo pod zaštitom mirovnih snaga Ujedinjenih nacija (UNPA zone), pravosudni organi Srbije bi trebalo da zatraže mišljenje Haškog tribunala o navodnim zločinima. Na eventualnim procesima u Srbiji trebalo bi da učestvuju i međunarodne sudije. I to, da bi se izbegli pritisci kojima bi, sa bilo koje strane, mogli biti izloženi srpski pravosudni organi.

Bivši oficiri JNA i Srbi iz Hrvatske (najveći broj njih), koje su procesuirale hrvatske vlasti nemaju, dakle, razloga za strah. Naprotiv, trebalo bi da sarađuju s državnim organima Srbije radi obnove procesa, na kojima će se, bez sumnje, dokazati iskonstruisane optužbe hrvatskog pravosuđa, čija je suština opravdavanje etničkog čišćenja Srba sa teritorije Hrvatske.

Doktor vojnih nauka