Хорна, хор и маримба

Бемус је ове године започео нетипично, али и крајње неупадљиво. После спектакуларног Бежаровог балета, концертни и главни део Бемуса, који није више спона и веза са Битефом, неосетно се и скоро непримећено од публике преместио из сале "Сава центра" у концертне просторе.
То што непознати младић са хорном није испунио свечану салу Скупштине града наступу није сметало, имао је он своје навијаче. Али, хору Монтеверди из Будимпеште није место било на Коларцу већ у некој мањој, камерној сали.

Михајло Булајић (21) свира хорну мирно, концентрисано, савладано у свим техничким елементима високог и ниског регистра правећи од оркестарског инструмента – солистички. Програм који ретко слушамо на концертном подијуму, пре свега Бетовенову Сонату за клавир и хорну оп. 17, а затим и дела Франца Штрауса, Бернарда Крола, Ежена Боце и Пола Дикаа сведочила су о извођачком нерву хорнисте, кога је топло подржала млада сарадница на клавиру Милица Танасковић.

У наставку, првог фестивалског дана, хор Монтеверди из Будимпеште извео је прави патриотски програм, поред неколико уводних композиција немачких романтичара (Брамс, Менделсон) уследила су дела старијих и савремених мађарских аутора, и, више него куртоазно, цео један блок из Мокрањчевих руковети. Како се ту и зашто нашла солистичка Бартокова Свита за клавир оп. 14 тешко је објаснити. Тек, усред хорског концерта, пијаниста Габор Неј, као неки интермецо, да се одморе певачи, шта ли, изводи Бартокову свиту ! Што се певања мађарског хора тиче, ми не преферирамо искључиво певање "копф" тоновима, умивено, уједначено, легато, бледо и – додуше, интонативно савршено чисто, без икаквог пада интонације, али и без раста драматике. Тек нешто се захуктало, и то без повреде основног мирно-досадног тонуса, у завршним ставовима Бартокових Словачких песама са клавиром. Све је звучало чисто и префињено, али ни молитве ни милости ни патње ни на трун емоције. Увек је од страних хорова драгоцено чути извођење наше музике, утолико су нас запрепастила темпа (Џанум насред село, 8. руковет), псеудо финоћа (Варај Данке, 7. руковет) и одсуство сваког смисла у тумачењу Мокрањчеве музике (Црни горо, 11. руковет).

Друге вечери, Симфонијски оркестар РТВ Словеније са диригентом Валтером Простом, имао је као солисту и композитора Небојшу Јована Живковића који европску репутацију није случајно стекао и који је већ познат београдској публици. Овом приликом се представио као солиста у два концерта, најпре Славка Шуклара, војвођанског композитора који сада живи и ради у Словенији и чији је концерт под именом "Коридори" за маримбу и оркестар у прерађеној верзији имао светску премијеру управо ове вечери. Набијен темпераментом и снагом, он је остављао простора и за исказивање солисте. Међутим, уместо (само једне) маримбе, Небојша Јован Живковић је у сопственом Концерту бр. 1 за удараљке и оркестар оп. 28 названом "Концерт луде краљице" искористио читаву групу веома бизарних удараљки (јапанских, кинеских и других инструмената) како би демонстрирао своје умеће. И у музичком, стваралачком и извођачком погледу успео је да се докаже.