Horna, hor i marimba

Bemus je ove godine započeo netipično, ali i krajnje neupadljivo. Posle spektakularnog Bežarovog baleta, koncertni i glavni deo Bemusa, koji nije više spona i veza sa Bitefom, neosetno se i skoro neprimećeno od publike premestio iz sale "Sava centra" u koncertne prostore.
To što nepoznati mladić sa hornom nije ispunio svečanu salu Skupštine grada nastupu nije smetalo, imao je on svoje navijače. Ali, horu Monteverdi iz Budimpešte nije mesto bilo na Kolarcu već u nekoj manjoj, kamernoj sali.

Mihajlo Bulajić (21) svira hornu mirno, koncentrisano, savladano u svim tehničkim elementima visokog i niskog registra praveći od orkestarskog instrumenta – solistički. Program koji retko slušamo na koncertnom podijumu, pre svega Betovenovu Sonatu za klavir i hornu op. 17, a zatim i dela Franca Štrausa, Bernarda Krola, Ežena Boce i Pola Dikaa svedočila su o izvođačkom nervu horniste, koga je toplo podržala mlada saradnica na klaviru Milica Tanasković.

U nastavku, prvog festivalskog dana, hor Monteverdi iz Budimpešte izveo je pravi patriotski program, pored nekoliko uvodnih kompozicija nemačkih romantičara (Brams, Mendelson) usledila su dela starijih i savremenih mađarskih autora, i, više nego kurtoazno, ceo jedan blok iz Mokranjčevih rukoveti. Kako se tu i zašto našla solistička Bartokova Svita za klavir op. 14 teško je objasniti. Tek, usred horskog koncerta, pijanista Gabor Nej, kao neki intermeco, da se odmore pevači, šta li, izvodi Bartokovu svitu ! Što se pevanja mađarskog hora tiče, mi ne preferiramo isključivo pevanje "kopf" tonovima, umiveno, ujednačeno, legato, bledo i – doduše, intonativno savršeno čisto, bez ikakvog pada intonacije, ali i bez rasta dramatike. Tek nešto se zahuktalo, i to bez povrede osnovnog mirno-dosadnog tonusa, u završnim stavovima Bartokovih Slovačkih pesama sa klavirom. Sve je zvučalo čisto i prefinjeno, ali ni molitve ni milosti ni patnje ni na trun emocije. Uvek je od stranih horova dragoceno čuti izvođenje naše muzike, utoliko su nas zaprepastila tempa (Džanum nasred selo, 8. rukovet), pseudo finoća (Varaj Danke, 7. rukovet) i odsustvo svakog smisla u tumačenju Mokranjčeve muzike (Crni goro, 11. rukovet).

Druge večeri, Simfonijski orkestar RTV Slovenije sa dirigentom Valterom Prostom, imao je kao solistu i kompozitora Nebojšu Jovana Živkovića koji evropsku reputaciju nije slučajno stekao i koji je već poznat beogradskoj publici. Ovom prilikom se predstavio kao solista u dva koncerta, najpre Slavka Šuklara, vojvođanskog kompozitora koji sada živi i radi u Sloveniji i čiji je koncert pod imenom "Koridori" za marimbu i orkestar u prerađenoj verziji imao svetsku premijeru upravo ove večeri. Nabijen temperamentom i snagom, on je ostavljao prostora i za iskazivanje soliste. Međutim, umesto (samo jedne) marimbe, Nebojša Jovan Živković je u sopstvenom Koncertu br. 1 za udaraljke i orkestar op. 28 nazvanom "Koncert lude kraljice" iskoristio čitavu grupu veoma bizarnih udaraljki (japanskih, kineskih i drugih instrumenata) kako bi demonstrirao svoje umeće. I u muzičkom, stvaralačkom i izvođačkom pogledu uspeo je da se dokaže.