Пола века џез слободе

„Појам о себи (концепт себе)“.„Ово је једна изузетна плоча – изузетна на толико начина да је тешко знати одакле да кренемо“, речи су којима је Мартин Вилијамс почео текст за омот албума „Free Jazz“. О Колмену су, забележио је Алфред Спелман („Четири живота у бибап бизнису“, 1966), говорили: „Промениће целокупан курс џеза“, „Он је превара“, „Он је геније“, „Нема форму“, „Свингује паклено“, „Идем кући да слушам плоче Бенија Гудмена“, „Свиђа ми се, али уопште не капирам шта ради“... А Џејмс Колијер („Историја џеза“, 1978) засуо га је није-квалификацијама попут: „није знао из којих се тонова акорди састоје... није умео ваљано да чита и пише ноте... није му била јасна музичка теорија“, доносећи закључак да га треба посматрати као „примитивног и наивног уметника“!

Још касније, и сам сам Колмена доживео као бабарогу за плашење џез почетника: не знам шта је о њему мислио мој први уредник, легендарни Стеван Маркићевић, али знам да би се, кад год би на грамофонима завртели било шта „слободније“, увек огласио са „о, какво дављење мачака!“

„Свирам чисту емоцију“. И са колегама је било слично. Пре него што су Џон Луис и Перси Хит, половина Modern Jazz Quarteta, широм џез заједнице хвалили Колмена и трубача Дона Черија као „могуће највеће покретаче у џезу“, средили им школовање у Леноксу, Масачусетс, и уговор за Atlantic Records, екипа из Лос Анђелеса пуштала је Колмена да свира соло тек кад се публика разиђе, блуз гитариста Пи Ви Крејтон му је плаћао да не свира (!), а Декстер Гордон једном буквално наредио да сиђе са подијума.

„Акорди су само имена за звукове, којима имена уопште не требају, пошто имена понекад збуњују“. А тек публика! У Батон Ружу, Луизијана, пребили су га и поломили му саксофон! Данас би можда звали полицију? На џез фестивалу у Шпанији, прошле зиме, један посетилац позвао је органе реда тврдећи да њујоршки саксофониста (авангардиста) Лери Окс „не свира џез“ (и полицајац је потврдио). А сутрадан се огласио Винтон Марсалис, велики шериф Џез полиције, обећавајући да ће му послати пакет са својим „џез плочама“. Али, ево и свежег контрапримера: на ротердамском фестивалу North Sea Jazz, прозиваном за комерцијализацију и пуританизам, ове године је управо Колмен изабран за „Резиденцијалног уметника“, наступајући три пута са бројним еминентним гостима (Чарли Хејден, Џошуа Редман, Џејмс Блад Алмер...).

„Када сам схватио да могу да правим грешке одлучио сам да пронађем нешто занимљиво“. „Називали су то, углавном у негативном контексту, нова ствар, као да је у питању неки научно-фантастични монструм“, писао је Спелман. Колмен је и сам давао повода именујући своје албуме: „Нешто друго“ („Something Else“, 1958), „Сутра – питање је“ („Tomorrow Is The Question“, 1959), „Облик џеза који долази“ („The Shape of Jazz To Come“, 1959), „Промена века“ („Change Of The Century“, 1960), „Ово је наша музика“ („This Is Our Music“, 1961). На дебију је разбио 12-тактовну форму блуза ширећи је на 17 и 25 тактова. Потом је из бенда избацио клавир. Затим је објавио ванвременску баладу „Lonely Woman“ уз коју уопште није могло да се плеше. На сваком новом снимању имао је мање обзира према хармонији, мелодији, интонацији, ритму. Прецизније – према класичним поимањима ових категорија.

„Дувај оно што осећаш – било шта. Свирај оно што мислиш, идеју у својим мислима – раскини са конвенцијом и стагнацијом – побегни!“. А онда је 21. децембра 1960. године ушетао у њујоршки студио да сними плочу којом ће померити границе свега дотад створеног у музици – „Free Jazz“.У „двоструком квартету“ окупили су се Ерик Долфи (бас кларинет), Дон Чери (џепна труба), Фреди Хабард (труба), Скот Лафаро и Чарли Хејден (контрабас), Били Хигинс и Ед Блеквел (бубњеви). На стерео снимку, Колмен, Чери, Лафаро и Хигинс се чују по левом, а друга четворица по десном каналу. „Форму“ чини шест главних делова, раздвојених различитим типовима уводних идеја: атоналним полифоним фанфарама хаотичне брзине, атоналним хорским серијама нота свираних са задршком и унисоном колективном линијом коју је унапред расписао Колмен. Све остало представљало је „непрекидну слободну импровизацију... снимљену у једном покушају, на једном студијском сешну“, сведочио је Вилијамс. Укупно трајање - 37 минута и 3 секунде, или баш онолико колико је било могуће ставити на две стране лонг плеј винила.

„Држи се својих корена. Понекад свирам весело. Понекад тужно. Али све време свирам живот“. Делови избацују појединце у први план – најпре четири дувача (Колмен 10, остали по 5 минута), затим пар басиста (9), па бубњари (3 минута). Ослобођени стега, они „свирају себе“: Чери најавангардније, Хабард најконзервативније, Колмен и Долфи у сталном колебању између крајности, „Хејден и Лафаро најтоналније, Блеквел (добош и прелази) и Хигинс (чинеле) у симбиотичком музичком загрљају“ (из рецензије Гинтера Шулера). Ниједан, међутим, није сам у својој акцији – остали га хране, провоцирају, упарују се или супротстављају опречне идеје. Та концепција, наравно, личи на диксиленд, као што бубњари махнито свингују, а Колмен обуче костим блузера или се игра одметнутог ученика Чарлија Паркера. Другим речима – цела историја џеза била је на тањиру, само је сервирана у новом контексту. Али, биле су ту и интерпретативне иновације, попут опонашања врисака, јецаја, говора. На Колменов предлог - свирали су „музику уместо позадине“, изражавајући мисли и емоције уместо да буду „само позадина за емоције“.

„Моја музика... је више као дисање – природно, ослобођено време. Људи су заборавили како је дивно бити природан. Чак и у љубави“. Албум је снимао легендарни Том Доуд.Браћа Ахмет и Несухи Ертеган аминовали су пројекат, објављујући плочу у септембру следеће године у луксузном дуплом омоту. У унутрашњости је био Вилијамсов текст (лево) и репродукција платна „Бело светло“ („White Light“) славног апстрактног експресионисте Џексона Полока (десно). Бушени предњи омот открива део ове слике поред текста „Free Jazz – A Collective Improvisation By Ornette Coleman Double Quartet“. Таман да вас зачара пре него што и послушате албум...

„Не слушај људе када ти говоре како да свираш“. Ништа више није могло да буде исто: ни за протагонисте овог ексцеса нити за бројне следбенике или противнике. Данас знамо да осморица актера нису били случајни родоначелници правца који је по албуму добио име, већ људи јединственог талента који су необуздани младалачки експресионизам тако ефектно испустили из себе. Ипак, нису упали у клопку понављања, већ су се појединачно или заједно развијали у различитим правцима. Процес ослобађања, оличен у џезу, а који су започели диксилендаши са пароброда Мисисипија, етаблирали краљеви свинга, радикализовали бапери, припремајући терен за модалне импровизације Мајлса и Колтрејна, фри џезери су спровели до самог краја (приписивали су им и социјално/расно ослобађање), новим генерацијама остављајући да из овог богатства одаберу, или поставе неки нови музички манифест.

*

П.С. У тексту су истакнути изводи из „Хармолодичког манифеста“ („Harmolodic Manifesto“), Орнета Колмена.