Да живот не оде у заборав

Мало је, премало класике на београдским сценама зато што је много једноставније, јефтиније, много мање напорно радити савремено дело. Класично дело је, ипак, вечна вредност. Радити га, на први поглед изгледа лакше, а у ствари неупоредиво је теже радити класично од савременог дела, јер смо далеко од компликованих структура. Живимо у неуротичном, поједностављеном, да не кажем баналном времену. Све што је компликовано не може да буде конзумирано – каже редитељ Егон Савин, објашњавајући зашто је руске класике све мање на нашим репертоарима.

Својеврсни позоришни преседан догађа се ових дана у Београду. На два краја града публика има прилику да у кратком периоду види премијерна извођења две представе настале по делима руских класика: од среде увече на сцени Битеф театра даје се комад „Три сестре” А. П. Чехова у режији Иване Вујић, у земунском Мадленијануму вечерас је прво извођење романтичне комедије „Михољско лето” настале према драми „Месец дана на селу” И. С. Тургењева у адаптацији и режији Егона Савина.

Које су то вредности на којима су инсистирали Чехов, Толстој, Достојевски, Тургењев... које су преживеле и како кореспондирају са данашњим временом? ... питања су која се намећу у овом тренутку и на које смо покушали да нађемо одговоре.

– Средства су сурово ограничена од стане оних који нам дају новац за представе, са друге стране нема ни толико глумаца, уметника који су у могућности да одиграју и изнесу на сцену класично дело. Има покушаја, наравно, посебно ових поставангардних који се базирају на разарању тог дела. Ја покушавам да приближим класично дело савременом гледаоцу, али да га не изневерим, да га у духу, мисаоности, мудрости, слојевитости приближим сензибилитету савременог гледаоца – каже Савин.

Искусни Егон Савин, не без разлога, пожелео је да сам крај ове године заврши са руском драмом „Месец дана на селу”, која му се учинила блиском због, како каже: „Иронијских нијанси које јако добро кореспондирају са овим временом., али и са свим моралним вредностима које се директно тичу породичног живота, људских односа и на крају крајева онога што битно одређује једну фазу свих наших живота, а то је љубав”.

Драма „Месец дана на селу”, да подсетимо, настала је 1850. године и сматра се врло значајном у историји драматургије јер је храбро и смело скројена. Инспирисала је и самог Чехова да напише своје антологијске драме „Вишњик”, „Галеб”, „Три сестре” чији рукопис смо пре три вечери видели у Битеф театру. Своју тезу да је мало глумаца који могу да се ухвате у коштац са руским јунацима Егон Савин поткрепљује речима:

– Лакше је свирати коло него Бетовена. Натурализам и реализам су специјални задаци за глумце, потребна је изузетна техника и снага личности која вам обезбеђује уверљивост онога што се сценски збива.

Редитељка Ивана Вујић и поред тога што иза себе има три деценије бављења позориштем, так сада се одважила да постави Чеховљеве „Три сестре” у Битеф театру, јер је за овако деликатан посао неопходна „храброст и големо животно и уметничко искуство”.

– Свет се враћа класици из простог разлога јер поставља питања којих више нема: Шта значи мој живот? Да ли сам довољно добар? Да ли спознајем да је живот тежак и да ли сам прихватио крст живота или се само лажно надам и ужасно сам лош према свима осталима, а мени је, као нешто добро? Чехов каже: „Сви ми живимо један живот који је суров, али ми чезнемо да постоји неки бољи живот и та чежња даје смисао нашем суровом и тегобном животу.” Значи та расправа о суровости, нежности и чежњи основни је покретач живота. То је дијалектика која чини живот величанственим. Нема величанствености без бола, патњи и без наде – објашњава Вујићка и додаје:

– Нажалост, те вредности нису преживеле. Нема их у светском театру. У данашње време поставити ма какво питање о човековој души и његовом постојању бескрајно је значајно јер се та питања више уопште не постављају. Ми постављамо та питања и зато се осећамо добро.

Позоришни стваралац Петер Штајн је својевремено говорио како сваких неколико година треба радити Чехова због менталне хигијене. Овај модел, рекло би се, усвојио је и редитељ Никита Миливојевић, који се најчешће окреће класици и који тврди да се увек када ради Чехова враћа самоме себи. Из сличних разлога његови студенти већ на првој години добијају да раде Чехова, на другој Достојевског јер, како каже Миливојевић: „То је најбољи начин да сперу са себе све погрешне, лажне ствари са којима улазе у позориште, или још тачније живот.”

–То ми се чини као неко готово ритуално прочишћење емоције. Или како тачно наштимовати инструмент пре него што кренете да свирате. При томе уопште није важно ко је боље урадио сцену, не ради се о томе, важно је да сви прођу кроз те задатке, јер нешто „загребу”, поставе нека права питања, која ће на различите начине непрестано у животу постављати, и потраже у себи неке суштинске одговоре на та питања.

Када размислим зашто се увек враћам Чехову, или зашто сам толико радио управо класику, чини ми се да тамо увек изнова откривам неке заборављене основне емоције, вредности које су нам данас постале готово неразумљиве, у тим реченицама проналазим неке најдубље поруке. Ми као да се изненадимо када препознамо да имамо много тога заједничког са ликовима Чехова, многа заједничка искуства, жеље, страхове, снове… да смо у суштини прилично усамљена створења, сви желимо да смо заљубљени, да смо срећни, плашимо се усамљености. Једно желимо, али нам се друго дешава у животу,објашњава Миливојевић.

–Са друге стране слика света коју данас имамо, то је слика странице„Јутјуба”, слика коју нам нуде разни медији, „славне” личности, трачеви, скандали, политика... Једна одвратна индустрија забаве, све јефтино, површно, плитке ствари– једном речи обично ђубре. То је толико искривљена слика света да је стварни живот скоро пао у заборав. Зато нам увек треба Чехов и други велики класици.

Русофилство није пресудно 

– Не треба сметнути с ума да је руска класика, драмска или прозна, увек била постојана струја наших репертоара: само у неколико последњих година играни су Островски, Горки, Достојевски, Иљф и Петров, Гончаров... Чехов можда и најмање. Некакво (мало)грађанско страхопоштовање према класици, или наше, наводно, русофилство – у књизи „Калдрма и асфалт” Дубравке Стојановић види се, међутим, да интересовање наше књижевне и позоришне публике за руску литературу никад није било тако велико како нам се чини – вероватно могу да буду један од разлога за такве репертоаре, али сигурно нису главни – каже позоришни критичар и театролог Иван Медница.

 Велика дела руске или светске класике, по његовим речима, театролога, играју се у нашим театрима, ипак, онда када за сваку појединачну поставку постоји важан уметнички и/или друштвени разлог. То не значи да уметнички резултат ових поставки увек и оправдава њихове почетне разлоге.

– Не зато што се ове године прославља његов велики јубилеј, 150 година од рођења, већ зато што је несумњиво најзначајнији руски драматичар свих времена, Чехов је посебно битан за ову причу. Један од главних тематских слојева његових комада, пре свега његовог ремек-дела „Вишњик”, јесте неспособност људи да се суоче за протоком времена, и интимног (биолошког) и општег (историјског), да се ухвате у коштац с променом и пролазношћу, те због тога остају заглављени у неком „временском лимбу”. Таква егзистенцијална ситуација потпуно одговара садашњим српским приликама, нашој жељи да се окренемо будућности и немоћи да се суочимо с прошлошћу, па је тако Чехов за нас најактуелнији руски класик... Питер Брук је дословно рекао да је „Вишњик” комад о – транзицији – закључује Меденица.