Da život ne ode u zaborav

Malo je, premalo klasike na beogradskim scenama zato što je mnogo jednostavnije, jeftinije, mnogo manje naporno raditi savremeno delo. Klasično delo je, ipak, večna vrednost. Raditi ga, na prvi pogled izgleda lakše, a u stvari neuporedivo je teže raditi klasično od savremenog dela, jer smo daleko od komplikovanih struktura. Živimo u neurotičnom, pojednostavljenom, da ne kažem banalnom vremenu. Sve što je komplikovano ne može da bude konzumirano – kaže reditelj Egon Savin, objašnjavajući zašto je ruske klasike sve manje na našim repertoarima.

Svojevrsni pozorišni presedan događa se ovih dana u Beogradu. Na dva kraja grada publika ima priliku da u kratkom periodu vidi premijerna izvođenja dve predstave nastale po delima ruskih klasika: od srede uveče na sceni Bitef teatra daje se komad „Tri sestre” A. P. Čehova u režiji Ivane Vujić, u zemunskom Madlenijanumu večeras je prvo izvođenje romantične komedije „Miholjsko leto” nastale prema drami „Mesec dana na selu” I. S. Turgenjeva u adaptaciji i režiji Egona Savina.

Koje su to vrednosti na kojima su insistirali Čehov, Tolstoj, Dostojevski, Turgenjev... koje su preživele i kako korespondiraju sa današnjim vremenom? ... pitanja su koja se nameću u ovom trenutku i na koje smo pokušali da nađemo odgovore.

– Sredstva su surovo ograničena od stane onih koji nam daju novac za predstave, sa druge strane nema ni toliko glumaca, umetnika koji su u mogućnosti da odigraju i iznesu na scenu klasično delo. Ima pokušaja, naravno, posebno ovih postavangardnih koji se baziraju na razaranju tog dela. Ja pokušavam da približim klasično delo savremenom gledaocu, ali da ga ne izneverim, da ga u duhu, misaonosti, mudrosti, slojevitosti približim senzibilitetu savremenog gledaoca – kaže Savin.

Iskusni Egon Savin, ne bez razloga, poželeo je da sam kraj ove godine završi sa ruskom dramom „Mesec dana na selu”, koja mu se učinila bliskom zbog, kako kaže: „Ironijskih nijansi koje jako dobro korespondiraju sa ovim vremenom., ali i sa svim moralnim vrednostima koje se direktno tiču porodičnog života, ljudskih odnosa i na kraju krajeva onoga što bitno određuje jednu fazu svih naših života, a to je ljubav”.

Drama „Mesec dana na selu”, da podsetimo, nastala je 1850. godine i smatra se vrlo značajnom u istoriji dramaturgije jer je hrabro i smelo skrojena. Inspirisala je i samog Čehova da napiše svoje antologijske drame „Višnjik”, „Galeb”, „Tri sestre” čiji rukopis smo pre tri večeri videli u Bitef teatru. Svoju tezu da je malo glumaca koji mogu da se uhvate u koštac sa ruskim junacima Egon Savin potkrepljuje rečima:

– Lakše je svirati kolo nego Betovena. Naturalizam i realizam su specijalni zadaci za glumce, potrebna je izuzetna tehnika i snaga ličnosti koja vam obezbeđuje uverljivost onoga što se scenski zbiva.

Rediteljka Ivana Vujić i pored toga što iza sebe ima tri decenije bavljenja pozorištem, tak sada se odvažila da postavi Čehovljeve „Tri sestre” u Bitef teatru, jer je za ovako delikatan posao neophodna „hrabrost i golemo životno i umetničko iskustvo”.

– Svet se vraća klasici iz prostog razloga jer postavlja pitanja kojih više nema: Šta znači moj život? Da li sam dovoljno dobar? Da li spoznajem da je život težak i da li sam prihvatio krst života ili se samo lažno nadam i užasno sam loš prema svima ostalima, a meni je, kao nešto dobro? Čehov kaže: „Svi mi živimo jedan život koji je surov, ali mi čeznemo da postoji neki bolji život i ta čežnja daje smisao našem surovom i tegobnom životu.” Znači ta rasprava o surovosti, nežnosti i čežnji osnovni je pokretač života. To je dijalektika koja čini život veličanstvenim. Nema veličanstvenosti bez bola, patnji i bez nade – objašnjava Vujićka i dodaje:

– Nažalost, te vrednosti nisu preživele. Nema ih u svetskom teatru. U današnje vreme postaviti ma kakvo pitanje o čovekovoj duši i njegovom postojanju beskrajno je značajno jer se ta pitanja više uopšte ne postavljaju. Mi postavljamo ta pitanja i zato se osećamo dobro.

Pozorišni stvaralac Peter Štajn je svojevremeno govorio kako svakih nekoliko godina treba raditi Čehova zbog mentalne higijene. Ovaj model, reklo bi se, usvojio je i reditelj Nikita Milivojević, koji se najčešće okreće klasici i koji tvrdi da se uvek kada radi Čehova vraća samome sebi. Iz sličnih razloga njegovi studenti već na prvoj godini dobijaju da rade Čehova, na drugoj Dostojevskog jer, kako kaže Milivojević: „To je najbolji način da speru sa sebe sve pogrešne, lažne stvari sa kojima ulaze u pozorište, ili još tačnije život.”

–To mi se čini kao neko gotovo ritualno pročišćenje emocije. Ili kako tačno naštimovati instrument pre nego što krenete da svirate. Pri tome uopšte nije važno ko je bolje uradio scenu, ne radi se o tome, važno je da svi prođu kroz te zadatke, jer nešto „zagrebu”, postave neka prava pitanja, koja će na različite načine neprestano u životu postavljati, i potraže u sebi neke suštinske odgovore na ta pitanja.

Kada razmislim zašto se uvek vraćam Čehovu, ili zašto sam toliko radio upravo klasiku, čini mi se da tamo uvek iznova otkrivam neke zaboravljene osnovne emocije, vrednosti koje su nam danas postale gotovo nerazumljive, u tim rečenicama pronalazim neke najdublje poruke. Mi kao da se iznenadimo kada prepoznamo da imamo mnogo toga zajedničkog sa likovima Čehova, mnoga zajednička iskustva, želje, strahove, snove… da smo u suštini prilično usamljena stvorenja, svi želimo da smo zaljubljeni, da smo srećni, plašimo se usamljenosti. Jedno želimo, ali nam se drugo dešava u životu,objašnjava Milivojević.

–Sa druge strane slika sveta koju danas imamo, to je slika stranice„Jutjuba”, slika koju nam nude razni mediji, „slavne” ličnosti, tračevi, skandali, politika... Jedna odvratna industrija zabave, sve jeftino, površno, plitke stvari– jednom reči obično đubre. To je toliko iskrivljena slika sveta da je stvarni život skoro pao u zaborav. Zato nam uvek treba Čehov i drugi veliki klasici.

Rusofilstvo nije presudno 

– Ne treba smetnuti s uma da je ruska klasika, dramska ili prozna, uvek bila postojana struja naših repertoara: samo u nekoliko poslednjih godina igrani su Ostrovski, Gorki, Dostojevski, Iljf i Petrov, Gončarov... Čehov možda i najmanje. Nekakvo (malo)građansko strahopoštovanje prema klasici, ili naše, navodno, rusofilstvo – u knjizi „Kaldrma i asfalt” Dubravke Stojanović vidi se, međutim, da interesovanje naše književne i pozorišne publike za rusku literaturu nikad nije bilo tako veliko kako nam se čini – verovatno mogu da budu jedan od razloga za takve repertoare, ali sigurno nisu glavni – kaže pozorišni kritičar i teatrolog Ivan Mednica.

 Velika dela ruske ili svetske klasike, po njegovim rečima, teatrologa, igraju se u našim teatrima, ipak, onda kada za svaku pojedinačnu postavku postoji važan umetnički i/ili društveni razlog. To ne znači da umetnički rezultat ovih postavki uvek i opravdava njihove početne razloge.

– Ne zato što se ove godine proslavlja njegov veliki jubilej, 150 godina od rođenja, već zato što je nesumnjivo najznačajniji ruski dramatičar svih vremena, Čehov je posebno bitan za ovu priču. Jedan od glavnih tematskih slojeva njegovih komada, pre svega njegovog remek-dela „Višnjik”, jeste nesposobnost ljudi da se suoče za protokom vremena, i intimnog (biološkog) i opšteg (istorijskog), da se uhvate u koštac s promenom i prolaznošću, te zbog toga ostaju zaglavljeni u nekom „vremenskom limbu”. Takva egzistencijalna situacija potpuno odgovara sadašnjim srpskim prilikama, našoj želji da se okrenemo budućnosti i nemoći da se suočimo s prošlošću, pa je tako Čehov za nas najaktuelniji ruski klasik... Piter Bruk je doslovno rekao da je „Višnjik” komad o – tranziciji – zaključuje Medenica.