Мањана

Скандалозно одлагање питања неисплаћених пензија представља ново словеначко кршење елементарних људских права, а на рачун осигураника из Србије. У питању је неколико десетина хиљада закинутих људи који су радни век провели радећи у словеначким предузећима, док је постојала СФРЈ.

Најновија повреда стечених права утолико је гора, јер је махом реч о времешним особама које не могу да обезбеде додатна средства за властиту егзистенцију и опстанак својих породица. Словенија годинама избегава решавање овог питања и тиме непосредно угрожава старе, онемоћале, инвалиде, њихову децу… То више није само правни, већ и етички проблем.

Муке ове популације пензионера ублажава Србија која им исплаћује "аконтацију" пензија док не постигне споразум са Словенијом. Аконтације су безначајан део своте која тим осигураницима припада по основу доприноса које су, радећи за бољитак словеначке привреде, уплаћивали у пензиони фонд у Љубљани до 1991. Тиме се уједно осиромашује српски буџет у корист словеначког. "Политика" је пре годину дана обелоданила став тадашњег ресорног министра Јанеза Дробнича да је тај "споразум на леду", а као главни разлог наведен је недостатак кадрова за рад на два акта, уз страх да би "буџетска оптерећења због непланираних исплата пензионерима из Србије угрозила прелазак на евро".

Евро је од 1. јануара 2007. словеначка валута, спорна питања са Босном разрешена су 19. фебруара, а Дробничевој наследници Марјети Цотман приоритет је споразум о социјалним питањима с – Аргентином!? Уз напомену да ни после тога српски пензионери неће "сутра" стићи на ред. "Мањана", односно медитерански обичај да се сви проблеми одложе за сутра, за српске пензионере потрајаће изгледа све до амбициозног словеначког председавања Европском унијом, дакле, ништа пре 2009. Тако ће српски пензионери бити присиљени и даље да финансирају разне државне пројекте Јаншине владе.

Игра речима – "упокојити" на словеначком "пензионисати" – подсетила ме је на пошалицу једног словеначког дипломате да ће се српски пензионери пре упокојити (два метра под земљом) него видети свој новац који већ 16 година лежи у Љубљани. Словеначка политика морално оправдање за овакве потезе предузима као одмазду за, како сматрају, прошлу, наопаку политику Београда, одакле се у истом стилу својевремено чуло: "Мало морген".

Српска страна, и кад би хтела због пензионера да протоколарно "дигне прашину", нема много маневарског простора, јер већ 10 месеци нема амбасадора у Љубљани. Значи не може да га демонстративно повуче у Београд "на консултације" као што то чине друге озбиљне државе. Нити амбасадор може да захтева хитан разговор код министра Рупела или министарке Цотман.