Цртежи једног генија

Специјално за Политику

Беч – Како је могуће да је поред Микеланђелове невероватне продуктивности (рачуна се да је створио око 70.000 радова) сачуван невероватно мали број његових цртежа и скица?

Сем несрећних околности – пљачки, радова страдалих у пожарима или пропалих под оштрим зубом времена, хронике говоре о томе да је Микеланђело као немилосрдан самокритичар и перфекциониста уништавао свако дело које је сматрао недовољно добрим. Захваљујући историчару уметности Ђорђу Вазарију (1511-74) познато нам је и да су се за Микеланђелове радове, поред мецена, отимале и колеге и познаници, те да се значајан број скица, студија и цртежа изгубио у рукама колекционара без утицаја и имена. Последично, данас можемо да говоримо о свега шест стотина цртежа раштрканих по читавом свету.

Једном од најзначајнијих представника високе и позне ренесансе – Микеланђелу Буонаротију (1475–1564) – бечки музеј Албертина посвећује ретроспективу цртежа којом наставља серију висококаратних изложбених садржаја. На поставци на коју је свет чекао више од две деценије и која траје до 9. jануара, показано је 110 цртежа у техници пера и тинте, скица и радних студија у креди и угљену из свих фаза седамдесетпетогодишње каријере славног италијанског вајара, архитекте, песника и сликара. Јавности до сада није никада показано толико Микеланђелових цртежа на истом месту, те је ретроспектива у Албертини већ привукла 250 хиљада душа. Тек слабу сенку на изложбу бацају сумње о аутентичности шест радова – директор Албертине др Алберт Шредер пориче све гласине о спорности уметнина које су саставни део музејске ризнице. Остали радови потичу из тридесет интернационалних колекција од којих: Уфици и Каза Буонароти из Фиренце, Лувра, Метрополитена, из уметничке колекције британске краљевске породице, Британског музеја...

Припреме кустоса Ахима Гнана за реализацију ретроспективе „Микеланђело – цртежи једног генија” трајале су три и по године. Концепт гласи – праволинијска хронологија једне плодоносне уметничке каријере са освртом на развој цртежа као самосталног жанра. У Албертини су показане скице и студије за нека од најпознатијих ремек-дела ренесансе потписана Микеланђеловим именом: Битке код Кашине (1505) за Велику већничку салу у фирентинском Палацо Векијо, скулптуре „Мојсија којиседи” (1515-16) и „Везаних робова” (1513) за надгробни споменик папе ЈулијаII у Цркви Светог Петра у ланцима (Рим), за чувеног Давида (1501-04) и Пијету (1498), као и за фреске на таваници Сикстинске капеле (1508-12). Сходно томе, посетилац пролази кроз следеће тематске станице: Микеланђело и његова епоха, Људско тело у Микеланђеловим цртежима, Цртеж – ризница идеја и по први пут аутономно уметничко дело, рани цртежи, битка код Кашине, Сикстинска капела, надгробни споменик за Папу Јулија II, Микеланђело и Себастијано дел Пјомбо, гробна капела Медичијевих, Леда са лабудом, цртежи на поклон Томасу де Кавалијеру, Страшни суд, пројекти за спријатељене уметнике (између осталих: Марчело Венусти и Данијеле да Волтера) и распећа из позног периода стваралаштва.

Док борави на двору Лоренца Медичија (1488-1492) Микеланђело копира капитална дела фирентинских сликара, између осталог и фреске из цркве Санта Марија дел Кармине. Његови највећи узори су Ђото и Мазачо, као и Доменико Гирландајо код кога 1488. изучава сликарски занат. Од свога учитеља преузима технику шрафуре коју усавршава и ствара сопствени стил – фине разлике у дебљини и густини линија које наглашавају мускулатуру тела, естетски приближавају цртеж скулптуралној изражајности. На изложби у Албертини налазе се три Микеланђелове копије Ђота: део „Призора из живота Јована Јеванђелисте” (према оригиналу у капели Перуци, црква Санта Кроче), „Две мушке фигуре” и „Лева подлактица и једна друга анатомска студија” (све три настале између 1490-92). Микеланђело преузима Ђотове композиције уз модификацију детаља попут набора на одори који почињу да прате нагиб тела или шрафуром поправља оно што види као неидеално осенчење на оригиналу. У свим копијама, као и уосталом касније на ауторским цртежима, Микеланђело тежи да се на папиру што више „приближи истини”: обраћа пажњу на силу Земљине теже (нпр. у паду тканине), на перспективу и на анатомски коректно приказивање људског тела. Резултат је складност која ће му за живота донети надимак „божански” (Ildivino).

По именовању за првог архитекту базилике Светог Петра у Ватикану (1546) од стране папе Павла III, Микеланђело се потпуно предаје планирању изградње њене куполе. Током три године ће настати нацрти према којима ће, по смрти архитекте, радове до краја извести Ђакомо дела Порта.

Уз студије за наручене радове од којих је највећи простор посвећен Сикстинској капели, на изложби у Албертини су показани Микеланђелови нацрти како за довршене, тако и за никада изведене пројекте.