„Дуга” љубави, вере и наде

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Бањалучко Хуманитарно удружење жена „Дуга” настало је 1992. године, а иницијатор оснивања била је дефектолог Галина Марјановић, која и данас њена председница. „Дуга” је, иначе, прва невладина организација, не само у Републици Српској већ и Босни и Херцеговини. Она данас има 37 чланица, сарадника и десетак пријатеља.

„Подстакнуте сликама страдања, када су се, до тада сити и безбрижни, а затим гладни, жедни, рањени и прогнани са својих огњишта нашли у избегличким колонама, одлучиле смо да помогнемо тим несрећницима. Човек може да има све, али ако нема љубави и хуманости, онда нема ништа”, објашњава разлоге формирања „Дуге” Галина Марјановић и истиче да је „Дуга” мало место пуно добрих људи, првенствено жена.

Почетак је био тежак, јер Република Српска није добијала међународну помоћ. „Нас неколико се тада упитало – да ли постоји дуга на небу ишарана бојама вере, љубави и наде? Одлучиле смо да ми будемо та дуга и да жртвама рата помогнемо колико можемо”, присећа се почетка рада Марјановићева.

„Дуга” је на различите начине помогла 124.477 особа. Помоћ у њеном психосоцијалном саветовалишту користило је 12.875 жртава рата. Кроз процес радне рехабилитације прошло је 1.360 особа, које су израдиле више од 33.000 готових производа. Од настанка до данас, чланице „Дуге” су у њу уложиле више од 134.000 часова добровољног рада.

После рата „Дугу” почели су да помажу и странци. Марјановићева је казала да је захвална и ахримандриту Грчке православне цркве оцу Дионисију Каларгиосу који је омогућио да 650 деце из социјално угрожених породица летује и да се десеторо школује у Грчкој.

„Најпре су нам помогле Немице, новинарка Најди Хет и председница хуманитарне организације `Вумен Шелтерс` из Минхена Нели Лимер. Затим смо успоставиле контакте и са специјалном представницом Уједињених нација за људска права Елизабет Рен, председницом Савета Европе Соњом Мозер, представницима Хашког трибунала. Они су разговарали са женама и децом који су преживели ратне злочине, силовања, рањавања... О овоме смо говориле и на Конференције жена света у Бечу, којом је председавала Хилари Клинтон. Успеле смо да докажемо да су и Срби били жртве, да уверимо многе да нема лоших народа, већ само појединаца”, додаје Галина Марјановић.

„Дуга” је, уједно, и чувар народне културе и традиције, а сувенири израђени у њој налазе се широм света. „Села нестају и с њима нестаје и наша традиција. Због тога смо одлучили да, кроз етно-радове, чувамо наш идентитет. Женама, које су претрпеле ратне трауме, лакше је када нешто раде и међусобно разговарају. На тај начин се ослобађају туге, која – ако остане у човековој души – прераста у психозу”, наводи она.

Највеће признање, додала је она, „Дуга” је добила увршавањем њених радова у књигу УНЕСКО-а „Традиционална уметност и занати у БиХ”. Лутка у традиционалној ношњи, урађена у „Дуги” награђена је бронзаном медаљом на сајму у Сеулу. Радови „Дугиних” чланица нису остали незапажени ни на сајмовима у Кајзерслаутерну у Немачкој, у италијанској Горици, Етно сајму у Загребу, Божићном и Васкршњем базару који организује принцеза Катарина Карађорђевић, Сабору ткаља у Драгачеву...

„Помогли су нам покојни Васо Поповић, етнолози из Београда Бранка Боројевић и Вилма Нишкановић, костимограф Јелена Карановић, сценограф Драгана Мацан, академска вајарка Наташа Петрашевић. Чување традиције отворило нам је врата у свет. Многи странци, па чак и дипломате, купују наше рукотворине и односе их у своје земље”, каже Марјановићева.

Мајка троје деце Божица Рамић, избеглица из Ливна, чији је муж погинуо у рату, каже да јој је лепо у „Дуги” друже. „Делимо и лепе и ружне ствари и то нам олакшава живот и омогућава да лакше пребродимо и ратне трауме и терет свакодневице”, задовољна је једна од „Дугиних” ткаља Божица Рамић.