„Duga” ljubavi, vere i nade

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – Banjalučko Humanitarno udruženje žena „Duga” nastalo je 1992. godine, a inicijator osnivanja bila je defektolog Galina Marjanović, koja i danas njena predsednica. „Duga” je, inače, prva nevladina organizacija, ne samo u Republici Srpskoj već i Bosni i Hercegovini. Ona danas ima 37 članica, saradnika i desetak prijatelja.

„Podstaknute slikama stradanja, kada su se, do tada siti i bezbrižni, a zatim gladni, žedni, ranjeni i prognani sa svojih ognjišta našli u izbegličkim kolonama, odlučile smo da pomognemo tim nesrećnicima. Čovek može da ima sve, ali ako nema ljubavi i humanosti, onda nema ništa”, objašnjava razloge formiranja „Duge” Galina Marjanović i ističe da je „Duga” malo mesto puno dobrih ljudi, prvenstveno žena.

Početak je bio težak, jer Republika Srpska nije dobijala međunarodnu pomoć. „Nas nekoliko se tada upitalo – da li postoji duga na nebu išarana bojama vere, ljubavi i nade? Odlučile smo da mi budemo ta duga i da žrtvama rata pomognemo koliko možemo”, priseća se početka rada Marjanovićeva.

„Duga” je na različite načine pomogla 124.477 osoba. Pomoć u njenom psihosocijalnom savetovalištu koristilo je 12.875 žrtava rata. Kroz proces radne rehabilitacije prošlo je 1.360 osoba, koje su izradile više od 33.000 gotovih proizvoda. Od nastanka do danas, članice „Duge” su u nju uložile više od 134.000 časova dobrovoljnog rada.

Posle rata „Dugu” počeli su da pomažu i stranci. Marjanovićeva je kazala da je zahvalna i ahrimandritu Grčke pravoslavne crkve ocu Dionisiju Kalargiosu koji je omogućio da 650 dece iz socijalno ugroženih porodica letuje i da se desetoro školuje u Grčkoj.

„Najpre su nam pomogle Nemice, novinarka Najdi Het i predsednica humanitarne organizacije `Vumen Šelters` iz Minhena Neli Limer. Zatim smo uspostavile kontakte i sa specijalnom predstavnicom Ujedinjenih nacija za ljudska prava Elizabet Ren, predsednicom Saveta Evrope Sonjom Mozer, predstavnicima Haškog tribunala. Oni su razgovarali sa ženama i decom koji su preživeli ratne zločine, silovanja, ranjavanja... O ovome smo govorile i na Konferencije žena sveta u Beču, kojom je predsedavala Hilari Klinton. Uspele smo da dokažemo da su i Srbi bili žrtve, da uverimo mnoge da nema loših naroda, već samo pojedinaca”, dodaje Galina Marjanović.

„Duga” je, ujedno, i čuvar narodne kulture i tradicije, a suveniri izrađeni u njoj nalaze se širom sveta. „Sela nestaju i s njima nestaje i naša tradicija. Zbog toga smo odlučili da, kroz etno-radove, čuvamo naš identitet. Ženama, koje su pretrpele ratne traume, lakše je kada nešto rade i međusobno razgovaraju. Na taj način se oslobađaju tuge, koja – ako ostane u čovekovoj duši – prerasta u psihozu”, navodi ona.

Najveće priznanje, dodala je ona, „Duga” je dobila uvršavanjem njenih radova u knjigu UNESKO-a „Tradicionalna umetnost i zanati u BiH”. Lutka u tradicionalnoj nošnji, urađena u „Dugi” nagrađena je bronzanom medaljom na sajmu u Seulu. Radovi „Duginih” članica nisu ostali nezapaženi ni na sajmovima u Kajzerslauternu u Nemačkoj, u italijanskoj Gorici, Etno sajmu u Zagrebu, Božićnom i Vaskršnjem bazaru koji organizuje princeza Katarina Karađorđević, Saboru tkalja u Dragačevu...

„Pomogli su nam pokojni Vaso Popović, etnolozi iz Beograda Branka Borojević i Vilma Niškanović, kostimograf Jelena Karanović, scenograf Dragana Macan, akademska vajarka Nataša Petrašević. Čuvanje tradicije otvorilo nam je vrata u svet. Mnogi stranci, pa čak i diplomate, kupuju naše rukotvorine i odnose ih u svoje zemlje”, kaže Marjanovićeva.

Majka troje dece Božica Ramić, izbeglica iz Livna, čiji je muž poginuo u ratu, kaže da joj je lepo u „Dugi” druže. „Delimo i lepe i ružne stvari i to nam olakšava život i omogućava da lakše prebrodimo i ratne traume i teret svakodnevice”, zadovoljna je jedna od „Duginih” tkalja Božica Ramić.