Устоличен епископ Теодосије

Устоличење владике Теодосија у Призрену и његов повратак у седиште епархије рашко-призренске, најзначајнији је догађај у новијој историји једног од најлепших градова нашег југа. Хроничари старе престонице цара Душана и његови расељени грађани сматрају да оваквог скупа и свечаности није било у протеклих петнаест година.

Више од 1.200 гостију, четрнаест епископа, државни званичници, дипломате, представници разних конфесија, а на првом месту обнова храма и живота, претворили су призренски сабор у идеју да се деструкција може зауставити градњом и упорношћу. Разорна сила етничког сукоба у два наврата је у Призрену, у протеклих десет година, уништавала његову српску компоненту и доводила је до самог нестајања.

Лето 1999. године и 17. март 2004. године, бројни напади и понижења свели су српско становништво Призрена на 18 стараца што је вероватно њихов најмањи број у историји. Међутим, тренутак када је јуче патријарх српски Иринеј увео епископа Теодосија у трон призренских владика означава ону стварну и симболичку прекретницу одакле могу почети повратак тешко нарушене међуетничке равнотеже и обнова уништеног живота овдашњих Срба.

Сам патријарх је у беседи рекао да црква оплакује срушене светиње и домове и позвао на отпочињање нове странице у животу Срба и повратак народа на Косово и Метохију, наглашавајући да јучерашњи дан сматра почетком нове историје живота и обнове. Патријарх Иринеј подсетио је на стотине хиљада расељених и прогнаних, посебно се осврнувши на судбину отетих и несталих што су живот скончали у најтежим мукама, „од којих су узимани органи који су богато продавани широм света и од којих су се злочинци богатили. Нека је проклет овакав добитак!“

Закључивши да је неопходна стална духовна и материјална обнова „јер нам није први пут да се враћамо на спаљена огњишта“ патријарх је новом епископу уручио жезло као знак духовне власти у Епархији.

Са владичанског трона епископ Теодосије је у свечаној беседи рекао да су га „године рата и страдања научиле како су страшни понори људске природе, њена немоћ и слабост, али и колико је велика сила Божија која се најјаче у опасностима пројављује.“ Позивао је на мир и међусобно поштовање не само православни српски народ већ и Албанце, Турке, Бошњаке, Горанце, Роме и остале народе који овде живе, али се и заложио за одлучну одбрану свог народа, његовог идентитета и светиња.

Сама историја катедралног храма Светог Ђорђа дели судбину српског становништва у Метохији. У османском периоду, почетком деветнаестог века, Срби су од тадашњих власти, у самом центру Призрена, измолили допуштење за зидање велике цркве посвећене Светом Ђорђу. Набавили су и допремили лепи барокни иконостас из далеке Сентандреје, чувајући везе са предањем које каже како су баш Призренци после велике сеобе из Метохије 1690. године подизали најсеверније српско културно и верско средиште. Од тог сентандрејског мајсторства и злата није остало ништа јер га је прогутала ватра 17. марта. Остало је, међутим, нешто друго: рад, упорност и вера, да се оно што је уништено мора обнављати и да живот треба да победи мржњу и уништења што се циклично понављају на местима која по својој природи и лепоти имају већину предуслова за нормалан живот.

Игуман манастира Бањска Данило (Домазетовић) рођени је Призренац, везан за градске светиње, познавалац детаља свога завичаја и живота његових познатих становника.

– Ево, овде су били икона и престо Светог Спиридона, храму их је поклонио казанџијски еснаф, од свога труда и муке, овде је био иконостас... Памтим сваки детаљ своје цркве, каже игуман Данило.

За Евицу Ђорђевић која са својом шестогодишњом ћерком живи овде данашњи догађај је и радост и туга – радост због сусрета са људима, а сета јер ће већ за неколико сати остати саме.

Све што се могло обновити на комплексу храма Светог Ђорђа и што је функционално потребно за живот свештеника и владичанске администрације завршено је и доведено у ред. Иза те нове грађевине према насељу Поткаљаја па све до призренске тврђаве црне се рупе уместо прозора на спаљеним кућама старог оријенталног дела града. Хоће ли бити снаге и воље да се живот врати у њих, хоће ли расељени који већ једанаест година по избеглиштву траже себе, једном отворити тај прозор и пронаћи своју душу?