Нобелова награда за мир и Хашим Тачи

Оно што повезује „косовског Џорџа Вашингтона” (Џ. Бајден) и Нобелову награду за мир је могућност да ће је Тачи добити у будућности. Наиме, ако су исту добили Хенри Кисинџер, који је био уплетен у догађаје који се могу окарактерисати као ратни злочини, и Марти Ахтисари, који је познат по неначелној и беспоговорној одбрани интереса САД, те Јасер Арафат, који је претходно деценијама сматран терористом, онда је могуће да и Хашим Тачи, ратни злочинац и мафијаш који је по милости САД постао вођ независног Косова, једног дана постане и нобеловац.

Другим речима, Србија је имала право да не присуствује додели овогодишње Нобелове награде за мир, јер она је одавно компромитована. Ове године је награду добио кинески борац за људска права, односно противник кинеског једностраначког политичког система који се због тога налази у затвору. Зацело, његова борба захтева поштовање, али у каквој је вези она са миром у свету? Када би Кина била ратоборна сила која често ратује, онда би се веза још и могла успоставити, али ова велика сила није ратовала још од кинеско-индијских пограничних сукоба 1962. (пре тога у Корејском рату раних педесетих прошлог века). Постоји, међутим, теорија да „демократије” не ратују, а нарочито не једна против друге, док ауторитарни режими воде освајачке ратове. Ако поредимо Кину и САД, онда то никако није тачно, јер потоња глобална сила готово стално, нарочито после ,,хладног рата”, туче различите непријатеље по свету. Осим тога, ова „демократија” је подржавала различите ауторитарне режиме познате по кршењу људских права; нпр. генералу Пиночеу у Чилеу је помогла да свргне и убије на регуларним изборима изабраног председника Аљендеа. Напослетку, САД и друге бранитељке људских права окупљене у НАТО су тукле Србију коју је предводио уистину окрутни тлачитељ албанског живља и подржавале мафијашко-терористичке структуре ОВК током рата и по његовом завршетку. Данас САД дипломатски притискају Кину, главног привредно-идеолошког такмаца у свету, па је и додела Нобелове награде кинеском дисиденту у тој функцији. Уосталом, чињеница да је претходне године награду за мир добио Барак Обама у тренутку када је преузимао дужност председника САД, и док је најављивао да нема намеру да повлачи војску из Авганистана, јасно показује да су Нобелову награду за мир ових година инструментализовали амерички либерали.

Стога је министар Јеремић правилно поступио одлучивши да на молбу Кине бојкотује доделу Нобелове награде за мир, иако ту одлуку није одговарајуће образложио. Заиста, образложење да национални интерес Србије ову спречава да брани људска права није одрживо. Национални интерес Србије мора бити заснован на одбрани људских права, па је и Србија могла јавно замолити Кину да пусти на слободу борца за људска права пошто не приличи великој сили да се плаши било којег појединца јер тиме показује слабост. Истовремено, чињеница да је Нобелова награда политизована и служи борби великих сила за остварење идеолошке хегемоније а не за остварење мира у свету довољан је разлог да Србија у томе не учествује. Упркос претњи из ЕУ, и нарочито Јелка Кацина који рече како је „само Србија” међу онима који желе у ЕУ могла себи дозволити да се разликује од чланица ЕУ, није требало пристати на довођење у корак са послушнима који греше. Борба за људска права и борба за мир у свету се често, али не и увек, поклапају.

Председник Тадић, међутим, заслужује похвале за државнички став да ће преговарати са Тачијем и поред извештаја Дика Мартија. Тачи је најслабији могући преговарач (Харадинај је већ притворен) са албанске стране. Маневарски простор му је сужен. Треба искористити прилику и изборити што већа права свим људима на Косову. Ваља почети од Срба, јер они су већ више од десет година најугроженија група на територији којом управљају мафијаши по милости бранитеља људских права – САД и ЕУ. Потребно је бити реалан, Косово ће остати независно од Србије упркос извештају Дика Мартија, јер то је воља најмоћнијих чинилаца у свету и национални интерес Србије. Но, права Срба се морају заштитити: север Косова треба да има политичку аутономију, тј. да буде тек формално у саставу Косова са правом вета на одлуке које се тичу и Срба; српске енклаве треба да имају културну аутономију и сопствену полицију; а манастири треба да буду екстериторијалне зоне под заштитом међународних снага. Преговоре треба почети што пре, јер биће снажних покушаја да се извештај Дика Мартија гурне под тепих, а његова личност дискредитује. Свијет је овај тирјан тирјанину, а камоли души благородној. (Како би ово звучало на црногорском?)

доцент на Филозофском факултету у Београду