Лађа у вечност запућена

Обнова манастира Хиландара једва да се запажа. Посао припреме тече споро, расчишћавање и израда документације одузела је велико време од пожара, од  трећег на четврти март 2004. године до данас 2006. Још увек знатижељу човека засењују зидине к′о камене руке уздигнуте у небо чежњиво, вапе за умилењем. Нечујно силазе неимари у подруме. Не излазе до вечери.
Улаз у Манастир и део око улаза са северозападне стране заогрнути су скелама и деловима који привидно ничему не служе. Време стоји. Наизглед. У закрпама.

Звоно позива на вечерњу молитву. Тихи кораци силазе ка дверима. Рашири се глас: "Прва плоча готова".

Крај је августа. Архитекта задовољно трља руке: "Још ова друга, потом кров. Сад иде све лакше". Друга је припремљена и изливена у суботу 16. септембра. Овај део биће наткровљен пре зиме.

Молитвени дом

У башти уз Манастир завршена је кућа која већ прима на конак новопридошле људе заокупљене припремама за боравак и рад у своме послу, у чишћењу старина, у реконструкцији предмета, у опису дирљивих, заборављених предмета у савременом животу, у изради каталога. Библиотекари рашчитавају записе из седамнаестог века, позајмљују на читање некоме Псалтир, некоме поуке Атанасија Великог, некоме недодире Достојевског...

Библиотека Манастира задивљује богатством и лепотом збирки старих и нових књига. Све збирке уподобљене су у савременим полицама, већина у штампаним, лисним и електронским каталозима.

Библиотека манастира Хиландара речито говори о напорима човека и његовој тежњи да се уздигне до божанске равни лепоте. Овај молитвени дом није уточиште само богобојажљивом човеку, овде је уточиште многим књигама и рукотворима насталим из дубоке вере опредмећене речју – љубав. Овде је збирка брижљиво исписиваних редова јеванђеља, повеља, различитих рукописа, нота које славе свемоћну лепоту стварања, икона, повеља, црквених сасуда, али и савремених књига, листова и часописа, који нису налазили уточишта у матичној земљи, то су гласила емиграната са политичком оријентацијом: Бели орао (Немачка), Глас Равне Горе (Енглеска), Братство (Канада), Класно писмо (Немачка)...

Уз помоћ братства манастира и институција културе из Србије, каталошки су описане збирке икона, рукописне књиге, књиге старијега и новијега периода на српском језику, сређена је архива, већи део штампане књиге 17. и 18. века је каталошки обрађен, а приликом пресељавања у нове просторије, током 1977. године, започета је обрада листова и часописа као засебне збирке. До тада ова збирка била је расута на више места.

Већи број наслова периодике, по садржају, спадају у духовна гласила: Весник СПЦ (1890-1932); Архив за историју српске православне карловачке митрополије (1911-1914);  Весник (1919-1930); Глас цркве (1930-1993); Духовна стража (1908-1940); Јеванђелски неимар (1989-1999); Православље (1871-1873); као и Светосавско звонце; Свети Кнез Лазар; Светигора; Банатски весник; Беседа и низ других наслова који излазе данас.

Збирку периодике чине богатијом научно-историјска гласила: Архив за правне и друштвене науке (1906-1914), Босанска вила (1900-1913), Гласник друштва српске словесности (1847-1892), Дело (1895-1914, 1956-1989), Гласник Српске књижевне задруге (1920-1939) и гласила из старијег периода: Правда (1909), Законитост (1910), Венац (1921), Београдске новине (1908), Брка (1906)...

Први део каталога чине наслови који садржајно, према издавачу или намени спадају у српску културу.

Каталошки опис је стандардан, према међународним правилима обраде серијских гласила. Наслови су сложени азбучним редом. У прилогу су регистри:  уредника и власника  и регистар по местаима излажења гласила.

Други део каталога чине наслови на страним језицима, претежно на руском језику, сложени азбучно са регистром наслова по језицима.

Гласила у Хиландар пристижу из свих крајева света, са свих континената, стога је ова збирка занимљива. Хиландар је богатством збирки, у извесном смислу, ослонац српским посленицима у култури у свету, као и у Србији. Посебну вредност ове збирке чине  наслови који нису у потпуности сачувани у Србији. Страна периодика употпуњује вредност збирке насловима из 19. века, као и савременим.

Поједини наслови пристигли су само у виду поклона оних бројева који су посветили одређене прилоге манастиру Хиландару, али, велики број наслова је целовит, или, скоро целовит, што је својеврсна реткост и за институције које су специјализоване за ову врсту делатности. Ретке су библиотеке које имају целовиту емигрантску штампу, још су ређи случајеви комплета наслова часописа и листова из 19. века.

Данас је Библиотека манастира Хиландара савремено уређена и каталошки описана скоро у свим деловима. Збирка листова и часописа значајно место заузима по обиму и по реткостима.

Значајно место чини архива са богатим подацима о делатности у Хиландару и контактима Хиландара са високостручним посленицима у свету. Стручњаци Архива Србије урадили су преглед и пресек кроз

грађу након пожара, нарочито је то важно за даровнице. Такав пресек смо нашли и у новој Библиотеци Хиландара који је припремио монах библиотекар. Над пропустима не вреди очајавати, лечити неизлечиво – чинити глупост, према ирској изреци, наравно, није врлина, нови дан не даје нам могућност да стојимо.

Народно сабиралиште

Хиландар, само име, за српски род је празничник. Молитвено, умно и народно сабиралиште. Рајска раскош светогорског биља усхићује. Скромност и усрдност монашка надахњује. Задивљујући је очешљан поглед који пре праскзорја отвара олтар пред  молебним класјем загледаним за молитвеним брујем у бескрај.

Цветови милине даровно се сабирају пред миљем почетка свих почетака, пред иконом Спаситеља. Река поклоника увире у подножју иконе Свете Пресвете Тројеручице Богомајке. Она је исцелитељка, родитељка, мајка мајци и туђинчету које налази утеху на крају свога краја, у свету светих. Она једнако наткриљује туђинче као своје, док у маслињаку мирис мора отвара предворја новога, окупанога сунцем јутра, док звона узносе  чежњу човека за човеком, за Спасореким, за њима тече чиста уметност срца – молитва покајника, богоугодника и искушеника.

Хиландар је лађа богоугодника усмерена у вечност. Усмерише је смернији од младе пред мрвом која уздиже свет из жарке жеље. С вером у Свевишњег уздигоше Хиландар Св. Сава и Св. Симеон.

Данас овде на светој стопи зидамо себе, обнављамо капије, конаке, кровове, живопис. Обнављамо себе!

А, можемо ли обновити себе обнављајући земно и уздајући се у сјај нових живописа, зидова, прозора, кровова, калдрма; у сјај занатско-умно-уметничких заноса? Нису ли наши узданици уцртани у координате свете стопе? Нису ли се они што у дивљини уцртаваху знамен, уздали у силу и благодат Свевишњега, кад су одабрали овај непорециви белег? Може ли се данас без ослонца на мудрост над мудростима, на Истину, обнављати стопа лађе у вечност запућена?

Није ли нам се десило знамење, није ли нам сагорело силно благо под нов кров покривено? Може ли се земно одржати без небескога? Одлазак преко прага у вечно, овде није драма, то је помирење, уснуће. То је непрекинут ток. Прве недеље септембра монах Симеон је упокојен. Мирно је с воштаницама и молитвама испраћен. Молитва обезбеђује миран корак за кораком. Достојанствено полагање главе на камен. Сједињење тела с мајком живота. С вером у свеобухватан свет молтва не престаје.

Данас, често,  долазимо с гордим заносом у свето место. Уверени смо у моћ својих руку и ума. Није ли то пад? Вера долази из Вечног. Вером у спасореко слово Свевишњега сазидана је ова света стопа. Само са ослонцем на мудрост свих мудрости, на Истинога могућа је обнова, прво, нас самих, потом, параклиса, келија, конака и кула. Пожар је пре пожара сагорео у нама ослонце. Потом је грађевина клекла. Покајно, молитвено, усрдно, вратит ћемо снагу рукама и уму. Узрок пада није у једном човеку. Али, један има знак свих и сви једнога. Зато се вреди борити за свакога. Јер, грех појединца није само његов грех.

Запуштеност, немар, неодговорност као коров с појединца на појединца пуже док не свеже руке свима.

На срећу, Хиландар је ових дана врвежан као кошница. Расчешљана шума, млади маслињаци, обновљено и оживљено молитвено место на Самарији с тиховатељима под новим крововима, међу новим живописима наспрам роднога винограда из кога се искрада осмех миља преко мора, све то улива снагу и радост у свакога путника. И у онога који само жељом пристаје на ову свету стопу.