Вече перформанса

Поново су се, гостовањем Мередит Монк, преплеле компетенције два велика београдска јесења фестивала, Бемуса и Битефа. "Интердисциплинарни перформанс" је од идеје, композиције до извођаштва осмислила и реализовала америчка уметница у представи названој "Непостојаност".
Бројним симболима, Мередит Монк говори о смрти, али без нарације, без обавезне фабуле, без трагедије, славећи сам живот у свим његовим варијантама. Она полази од звука, боље рећи звук представља подлогу читавог дешавања које обогаћују покрети играча, пантомима, глума, низови слика на филмском платну. Свакако да је то нека врста музичког театра, али и кабареа и слободне игре у омеђеном простору сцене Југословенског драмског позоришта. Сви учесници (њих осам) су и свирачи, певачи, играчи, глумци који сугеришу елементе тоталног театра новог доба.

Много инструмената учествује у музичкој матрици: најпре људски глас, артикулисан у тон, у мелодију, без крика, али са шапатом. Затим су ту други инструменти: клавир који најпре на два акорда, а затим на малу мелодијску флоскулу, уједначено у ритму и фрази "изговара" оно што називамо минималистичком поруком која је била основа једног од главних музичких праваца америчког музичког стила из друге половине 20. века. Уз додатак кларинета, низа необичних удараљки које производе нетипичне звуке, а неке и визуелно ангажују пажњу гледалаца, као што је случај са точком бицикла, углавном се музика креће у малим покретима, у неколико тонова, мотива или фраза које се као на верглу, понављају безброј пута, како то репетитивна музика 20. века подразумева. Понегде једногласно, понекад и вишегласно, ансамбл "упада" додајући глас, као један од инструмената, општем музичком току. Међутим, нема виртуозности ни у игри ни у певању ни у свирању. Све је подређено некој врсти медитације која делу публике може бити блиска и разумљива, другима – неприхватљива и страна.

Програм Бемуса овом приликом је искорачио из својих стандарда у правцу "проширене вокалне технике" чији је пионир у свету управо Мередит Монк, па су се љубитељи музике измешали са поклоницима савременог позоришта.

За многе драгоцени сусрет са светском иконом музичког театра данашњице, за друге непотребни излет и експеримент Бемуса, у сваком случају, храбар потез организатора уз очекивање да прихватимо нешто што и јесте и није (само) музика. Ако нам се учини да је перформанс морао бити бржег ритма и спектакуларнијег коришћења сцене, светла, костима, кореографије – још увек не значи да смо разумели поруке Мередит Монк, већ само да остајемо са сопственим медитацијама о смрти и животу.