Полетно, медитерански

Идејом да свој балетски репертоар освежи новом поставком „Дон Кихота”, Српско народно позориште изнедрило је остварење вредно пажње. Реч је о делу изразите сценско-музичке атрактивности, које припада „гвозденом” репертоару класичне балетске уметности, а чију је кореографију и режију потписао Ђула Харангозо, уметник међународне репутације, који је дуго био на челу Балета Мађарске и Бечке државне опере.

Ослоњен на изворну поставку Маријуса Петипаа, Харангозо је сопственим ауторским решењима пресудно допринео остваривању једне целовите, крајње елабориране кореографске визије „Дон Кихота” која плени својим аутентично разиграним карактером, као и јасним и смислом легитимисаним сценско-кореографским поступцима. У прецизно дефинисаним стилским оквирима, у овој представи је до краја суптилно спроведена сва она препознатљива врцавост и доживљај шпанског темперамента. Захваљујући простудираном кореографском приступу, који ни детаљ не препушта случају, та лакоћа медитеранског полета, ненаметљиво присутна, постаће доминантно обележје целокупне представе. У том смислу, у сећању остају ефектно замишљена циганска игра, наступ тореадора и, посебно, сцена у крчми у завршном чину. Шпанску игру фанданго, секвенцу у „Дон Кихоту”, Харангозо је смело преиначио у инструментални став у форми антр акта (entre.act.). Тиме је понуђено једно другачије, неиграчко виђење ове музичке деонице којим се, уједно, постигао отклон од сваке врсте оптерећивања структуре представе сувишним кореографским елементима.

Улогу Базила тумачио је Андреј Колчерију, чији је наступ одисао сигурном играчком техником и сценском племенитошћу. То је врло важно полазиште за свако даље обухватније играчко усавршавање за које ће се, надамо се, у сарадњи са квалитетним мушким педагогом, овом младом играчу свакако пружити прилика. Узимајући у обзир све сегменте главног женског лика – Китри, избор Јелене Лечић-Колчерију за тумача ове слојевите и технички сложене улоге показао се, нажалост, неодговарајућим, услед недостатка значајнијег техничко-интерпретативног капацитета ове балерине. У улози тореадора Еспаде представио се Ливију Хар, играч сигурног и складног наступа који ће, верујемо, даљу изградњу ове улоге усмерити ка нешто експлозивнијој и раскошнијој интерпретацији. Лепом сценском појавом и стилском одмереношћу којом је заоденула своју Мерцедес, истакла се Андреја Кулешевић, постижући примерно и упечатљиво остварење. Иако су улоге Амора (Сања Павић), Дријаде (Милена Кркотић) и Две пријатељице (Дуња Лепуша, Олга Аврамовић) биле подвргнуте разумљивој техничкој симплификацији, оне су остале далеко испод прихватљивог нивоа тумачења. Пријатно изненађење је мушки део ансамбла, складних физичких пропорција и технички врло солидног наступа, док су женски ансамбл и женски солисти представљали, нажалост, слабију карику ове верзије „Дон Кихота”, што је само природна последица суновраћујућег пада квалитета овдашњег класичног балетског школовања. Међутим, и поред поменутих недостатака на плану солистичких интерпретација, комплетан балетски ансамбл СНП, надахнут супериорном Харангозовом визијом, остварио је посвећен, увежбан и дисциплинован наступ, видно усмерен ка досезању стилских финеса.

Честитке упућујемо живописном и врло успелом сценографском решењу Олге Ђурђевић и костимима Мирјане Стојановић Маурич, као и оркестру СНП, под управом Весне Шоуц, уз указивање на нужну потребу за изналажењем адекватнијег темпа играчких деоница у првом чину, који би додатно инспирисао играче, надахнуо их распламсалошћу музике Лудвига Минкуса. Представи, коју ће публика с разлогом волети, желимо успешан сценски живот.

Милена Јауковић