Шта год да уради, кајаће се

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Немачка канцеларка је испраћена у њену вероватно досад најделикатнију дипломатску мисију – дводневна посета (јуче и данас) Турској – уз крајње искључиве захтеве у сопственој кући и, такође, противуречна и (пре)велика очекивања њених домаћина.
Из најближе околине Ангеле Меркел чули су се, наиме, последњих дана захтеви – и то из уста најутицајнијих личности у табору конзервативаца, као што су председник Бундестага Норберт Ламерт, шеф коалиционе (сестринске) Хришћанско-социјалне уније, у исто време председник баварске покрајинске владе Едмунд Штојбер и премијер најмногољудније немачке покрајине Северне Рајне Вестфалије Јирген Ритгерс – да се неизоставно обуставе преговори између Европске уније и Турске.

Баварским ултраконзервативцима додатни повод и разлог за обнављање тако радикалног захтева била су жучна и бучна реаговања и из Анкаре на контроверзно излагање папе Бенедикта Шеснаестог на универзитету у Регензбургу, приликом његове недавне посете завичају. Видели су у томе још једну потврду за сопствену тезу да између муслиманске Турске и Европе постоји дубок, и по њима, непремостив цивилизацијско-културолошки јаз.  

Том захтеву се, с друге стране, веома енергично супротстављају традиционални политички ривали и противници, сада партнери из нужде у оквиру "велике коалиције", социјалдемократи.

Баварски политички пиромани

Један од њихових првака, шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер се жустро огласио против "потпаљивача ватре са баварског југа". Његов претходник, из времена владавине црвено-зелене коалиције, и годинама неприкосновени лидер ове последње странке, Јошка Фишер је нешто раније, у ауторском тексту објављеном у минхенском "Зидојче цајтунгу", констатовао да би евентуални прекид преговора између Брисела и Анкаре представљао фаталну грешку.

Приближавање "судњег дана" – 8. новембра Оли Рен, комесар надлежан за проширење ЕУ, треба да саопшти "пресуду" и оцени да ли се било шта померило и променило у тврдом ставу званичне Анкаре у односу на кипарски проблем – додатно драматизује тешку ситуацију. Турска, наиме, одбија да званично призна грчки Кипар и отвори своје морске и ваздушне луке за кипарске лађе и авионе, што Европску унију доводи у готово немогућу ситуацију: Брисел не жели да преговара са кандидатом који не признаје једну од пуноправних чланица европске фамилије.

За разлику од њеног претходника, Герхарда Шредера, који је, у тандему са Фишером, био ватрени поборник преговора са Турском, уз образложење да је реч о стратешком политичком и безбедносном интересу саме Немачке и Европе у целини – тако важна земља се не сме гурнути у руке исламских фундаменталиста и опасну изолацију – Меркелова је, као лидер опозиције, била изричити противник уласка Турске у ЕУ. Највише што је допуштала, у замену за чланство, било је (недефинисано) "привилеговано партнерство".

Ново коалиционо искушење

Пре ступања на канцеларски трон била је принуђена на попуштање. У коалициони споразум црвених и црних – политичке боје социјалдемократа и конзервативаца – ушли су и преговори са Турском, уз опаску да је њихов исход  неизвестан и "потпуно отворен". Кипар за Меркелову стиже као тамни вилајет. Било шта да учини у суженом избору који је, чини се, сведен на само две могућности, могла би да погреши и да се политички покаје: да бескомпромисно инсистира на томе да Анкара најкасније до 8. новембра званично и безусловно призна Кипар – што би, како се верује, за њеног турског домаћина, премијера Реџепа Ердогана представљало политичко самоубиство – или да заложи сопствени ауторитет и евентуално испослује одлагање тог услова за касније, можда после председничких избора у Турској, у првој половини следеће године.