Šta god da uradi, kajaće se

ANALIZA VESTI
Nemačka kancelarka je ispraćena u njenu verovatno dosad najdelikatniju diplomatsku misiju – dvodnevna poseta (juče i danas) Turskoj – uz krajnje isključive zahteve u sopstvenoj kući i, takođe, protivurečna i (pre)velika očekivanja njenih domaćina.
Iz najbliže okoline Angele Merkel čuli su se, naime, poslednjih dana zahtevi – i to iz usta najuticajnijih ličnosti u taboru konzervativaca, kao što su predsednik Bundestaga Norbert Lamert, šef koalicione (sestrinske) Hrišćansko-socijalne unije, u isto vreme predsednik bavarske pokrajinske vlade Edmund Štojber i premijer najmnogoljudnije nemačke pokrajine Severne Rajne Vestfalije Jirgen Ritgers – da se neizostavno obustave pregovori između Evropske unije i Turske.

Bavarskim ultrakonzervativcima dodatni povod i razlog za obnavljanje tako radikalnog zahteva bila su žučna i bučna reagovanja i iz Ankare na kontroverzno izlaganje pape Benedikta Šesnaestog na univerzitetu u Regenzburgu, prilikom njegove nedavne posete zavičaju. Videli su u tome još jednu potvrdu za sopstvenu tezu da između muslimanske Turske i Evrope postoji dubok, i po njima, nepremostiv civilizacijsko-kulturološki jaz.  

Tom zahtevu se, s druge strane, veoma energično suprotstavljaju tradicionalni politički rivali i protivnici, sada partneri iz nužde u okviru "velike koalicije", socijaldemokrati.

Bavarski politički piromani

Jedan od njihovih prvaka, šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer se žustro oglasio protiv "potpaljivača vatre sa bavarskog juga". Njegov prethodnik, iz vremena vladavine crveno-zelene koalicije, i godinama neprikosnoveni lider ove poslednje stranke, Joška Fišer je nešto ranije, u autorskom tekstu objavljenom u minhenskom "Zidojče cajtungu", konstatovao da bi eventualni prekid pregovora između Brisela i Ankare predstavljao fatalnu grešku.

Približavanje "sudnjeg dana" – 8. novembra Oli Ren, komesar nadležan za proširenje EU, treba da saopšti "presudu" i oceni da li se bilo šta pomerilo i promenilo u tvrdom stavu zvanične Ankare u odnosu na kiparski problem – dodatno dramatizuje tešku situaciju. Turska, naime, odbija da zvanično prizna grčki Kipar i otvori svoje morske i vazdušne luke za kiparske lađe i avione, što Evropsku uniju dovodi u gotovo nemoguću situaciju: Brisel ne želi da pregovara sa kandidatom koji ne priznaje jednu od punopravnih članica evropske familije.

Za razliku od njenog prethodnika, Gerharda Šredera, koji je, u tandemu sa Fišerom, bio vatreni pobornik pregovora sa Turskom, uz obrazloženje da je reč o strateškom političkom i bezbednosnom interesu same Nemačke i Evrope u celini – tako važna zemlja se ne sme gurnuti u ruke islamskih fundamentalista i opasnu izolaciju – Merkelova je, kao lider opozicije, bila izričiti protivnik ulaska Turske u EU. Najviše što je dopuštala, u zamenu za članstvo, bilo je (nedefinisano) "privilegovano partnerstvo".

Novo koaliciono iskušenje

Pre stupanja na kancelarski tron bila je prinuđena na popuštanje. U koalicioni sporazum crvenih i crnih – političke boje socijaldemokrata i konzervativaca – ušli su i pregovori sa Turskom, uz opasku da je njihov ishod  neizvestan i "potpuno otvoren". Kipar za Merkelovu stiže kao tamni vilajet. Bilo šta da učini u suženom izboru koji je, čini se, sveden na samo dve mogućnosti, mogla bi da pogreši i da se politički pokaje: da beskompromisno insistira na tome da Ankara najkasnije do 8. novembra zvanično i bezuslovno prizna Kipar – što bi, kako se veruje, za njenog turskog domaćina, premijera Redžepa Erdogana predstavljalo političko samoubistvo – ili da založi sopstveni autoritet i eventualno isposluje odlaganje tog uslova za kasnije, možda posle predsedničkih izbora u Turskoj, u prvoj polovini sledeće godine.