Борба прса у прса за пензије

Тога јутра, 26. априла, кренуо је седамдесетједногодишњи Милан Дубајић да подигне тек пристиглу пензију. Око осам сати, стигао је у филијалу Поштанске штедионице у Јужном булевару 40. Стао је у ред не слутећи да ће уместо принадлежности добити – 12 копчи на глави!

После осам месеци, помало заборављени заштитник динара најстаријих Врачараца не може сасвим да докучи како се одважио да голорук нападне криминалце који су намеравали да отму новац стотина његових исписника.

– Ма не могу уопште да вам објасним шта ми би – почиње Дубајић присећање на подвиг за који је добио бројна признања из врха државе, награде и неподељене симпатије медија и јавности.
А онда, почињу да навиру драматичне слике тог априлског јутра, када се одважио да се супротстави двојици много млађих и наоружаних разбојника, који су претходно савладали припадника обезбеђења и одузели му пиштољ. Један од разбојника је део новца већ стрпао у торбу, док је други узео сеф са осатком плена.

– Кренули су ка излазу. Први је прошао поред мене са торбом, а за њим је ишао други са сефом. Нисам могао да гледам како са таквом дрскошћу односе наше пензије. Ударио сам шаком у лице наоружаног бандита који је носио касу, а затим сам га и шутнуо. Није ни схватио шта га је снашло, а већ је био на поду. Скочио сам на њега. Тада се окренуо његов саучесник и пиштољ који је отео од обезбеђења уперио у мене – стежући песнице, све брже говори чика Милан, један од хероја године.

– Док сам овог на земљи држао за врат, чуо сам како његов саучесник репетира пиштољ иза мојих леђа. Окидач је шкљоцнуо, али на срећу у цеви није било метка, иначе данас вероватно не бисмо разговарали – хукнувши, закључује Дубајић.

Разбојник који му је пришао с леђа ударио га је дршком пиштоља у главу, баш кад је Дубајић дограбио торбу с новцем с намером да је отргне од лопова. Осетио је како му се са темена слива крв...

– Около, сви су стајали као скамењени. Паре су се разлетеле из торбе, шарени динарски и девизни папири прекрили су под. По новчаницама је капала моја крв. Као да су и бандити били затечени призором. Чуо сам како је један од њих процедио: „Брате, дај да бежимо”. Када су одјурили, сви су били толико пометени да ми је неко грешком пружио прљаву крпу за брисање пода да њоме зауставим крварење, што сам приметио тек када су ме одвезли у болницу – сведочи Дубајић.

Убеђен је да је урадио нешто што је била његова грађанска дужност, али да му и даље није јасно како му нико није прискочио у помоћ.

– Не замерам ништа службеницама, клијенткињама и савладаном раднику обезбеђења, али испред су стајала два, три момка. Прави грмаљи, а само су погледом испратили криминалце који су бежали – наглашава Милан Дубајић. Додаје да је свестан да је отпор пљачкашима велики ризик, „али да се у афекту на то не мисли”.

У његовом животу се после тог 26. априла све убрзо вратило у „нормалу”. Наставио је да одлази у опљачкану експозитуру без бојазни да ће га „стрефити нешто слично”.

– Чуо сам да је тај објекат још два пута пљачкан, а данас је затворен. Ваљда због реновирања. Изгледа да разбојници не зазиру пред чињеницом да је ово место било „одбрањено”. Причају чак да је у поновном нападу учествовао један од оне двојице лопова са којима сам се ја тукао. У тој филијали ми једном у шали рекоше: „Што не наиђосте опет да нас одбраните?” – каже Дубајић.
Од одмазде бандита које је спречио да однесу новац не страхује: – Ако ми је суђено да тако настрадам, шта ћу. Не пада ми на памет да се кријем. Живим као и пре свега тога.
Ипак, не би волео да га нешто слично „снађе поново” и није сигуран да би се опет обрачунао са нападачима.

– Ваљда је и једном било довољно – закључује стамени пензионер, иначе машински инжењер који је пре неколико месеци прославио „златну свадбу”. 

..........

Некада су грађани сами хватали криминалце

– Стари сам Врачарац, рођен сам у крају у којем и данас живим и у чију сам одбрану устао. Памтим многе пљачке и недела и то не само у овом делу града. Некада није било толико неуобичајено да људи сами појуре за криминалцима, па чак и терористима. Добро се сећам како су пролазници покушали да ухвате атентаторе на турског амбасадора Галипа Балкара, 1983. године. Они су сигурно опаснији злочинци од разбојника који пљачкају пензије – истиче Милан Дубајић.

Нема човека којем то не би била част

Милан Дубајић данас не скрива задовољство што је после обрачуна добио захвалницу од министра унутрашњих послова Ивице Дачића који га је истакао као пример младим полицајцима. Признања су му уручили и заменик премијера Јован Кркобабић и председник општине Врачар Бранимир Кузмановић.

– Нема човека којем то не би била част – лаконски констатује Дубајић.

Пажљиво чува новинске чланке и друге успомене на обрачун са разбојницима, а посебно текстове немачких, италијанских и аустријских листова...

– Звао ме је пријатељ из Немачке неколико дана после неуспеле пљачке. Из новина је сазнао шта сам урадио и био је запањен. Један друг из Америке пре него што је ишта чуо, на сателитској телевизији ме је видео код Ивице Дачића са превијеном главом и мислио је да му се привиђа – евоцира успомене Дубајић, коме је за херојски чин Поштанска штедионица даривала дванаест просечних пензија.