Borba prsa u prsa za penzije

Toga jutra, 26. aprila, krenuo je sedamdesetjednogodišnji Milan Dubajić da podigne tek pristiglu penziju. Oko osam sati, stigao je u filijalu Poštanske štedionice u Južnom bulevaru 40. Stao je u red ne sluteći da će umesto prinadležnosti dobiti – 12 kopči na glavi!

Posle osam meseci, pomalo zaboravljeni zaštitnik dinara najstarijih Vračaraca ne može sasvim da dokuči kako se odvažio da goloruk napadne kriminalce koji su nameravali da otmu novac stotina njegovih ispisnika.

– Ma ne mogu uopšte da vam objasnim šta mi bi – počinje Dubajić prisećanje na podvig za koji je dobio brojna priznanja iz vrha države, nagrade i nepodeljene simpatije medija i javnosti.
A onda, počinju da naviru dramatične slike tog aprilskog jutra, kada se odvažio da se suprotstavi dvojici mnogo mlađih i naoružanih razbojnika, koji su prethodno savladali pripadnika obezbeđenja i oduzeli mu pištolj. Jedan od razbojnika je deo novca već strpao u torbu, dok je drugi uzeo sef sa osatkom plena.

– Krenuli su ka izlazu. Prvi je prošao pored mene sa torbom, a za njim je išao drugi sa sefom. Nisam mogao da gledam kako sa takvom drskošću odnose naše penzije. Udario sam šakom u lice naoružanog bandita koji je nosio kasu, a zatim sam ga i šutnuo. Nije ni shvatio šta ga je snašlo, a već je bio na podu. Skočio sam na njega. Tada se okrenuo njegov saučesnik i pištolj koji je oteo od obezbeđenja uperio u mene – stežući pesnice, sve brže govori čika Milan, jedan od heroja godine.

– Dok sam ovog na zemlji držao za vrat, čuo sam kako njegov saučesnik repetira pištolj iza mojih leđa. Okidač je škljocnuo, ali na sreću u cevi nije bilo metka, inače danas verovatno ne bismo razgovarali – huknuvši, zaključuje Dubajić.

Razbojnik koji mu je prišao s leđa udario ga je drškom pištolja u glavu, baš kad je Dubajić dograbio torbu s novcem s namerom da je otrgne od lopova. Osetio je kako mu se sa temena sliva krv...

– Okolo, svi su stajali kao skamenjeni. Pare su se razletele iz torbe, šareni dinarski i devizni papiri prekrili su pod. Po novčanicama je kapala moja krv. Kao da su i banditi bili zatečeni prizorom. Čuo sam kako je jedan od njih procedio: „Brate, daj da bežimo”. Kada su odjurili, svi su bili toliko pometeni da mi je neko greškom pružio prljavu krpu za brisanje poda da njome zaustavim krvarenje, što sam primetio tek kada su me odvezli u bolnicu – svedoči Dubajić.

Ubeđen je da je uradio nešto što je bila njegova građanska dužnost, ali da mu i dalje nije jasno kako mu niko nije priskočio u pomoć.

– Ne zameram ništa službenicama, klijentkinjama i savladanom radniku obezbeđenja, ali ispred su stajala dva, tri momka. Pravi grmalji, a samo su pogledom ispratili kriminalce koji su bežali – naglašava Milan Dubajić. Dodaje da je svestan da je otpor pljačkašima veliki rizik, „ali da se u afektu na to ne misli”.

U njegovom životu se posle tog 26. aprila sve ubrzo vratilo u „normalu”. Nastavio je da odlazi u opljačkanu ekspozituru bez bojazni da će ga „strefiti nešto slično”.

– Čuo sam da je taj objekat još dva puta pljačkan, a danas je zatvoren. Valjda zbog renoviranja. Izgleda da razbojnici ne zaziru pred činjenicom da je ovo mesto bilo „odbranjeno”. Pričaju čak da je u ponovnom napadu učestvovao jedan od one dvojice lopova sa kojima sam se ja tukao. U toj filijali mi jednom u šali rekoše: „Što ne naiđoste opet da nas odbranite?” – kaže Dubajić.
Od odmazde bandita koje je sprečio da odnesu novac ne strahuje: – Ako mi je suđeno da tako nastradam, šta ću. Ne pada mi na pamet da se krijem. Živim kao i pre svega toga.
Ipak, ne bi voleo da ga nešto slično „snađe ponovo” i nije siguran da bi se opet obračunao sa napadačima.

– Valjda je i jednom bilo dovoljno – zaključuje stameni penzioner, inače mašinski inženjer koji je pre nekoliko meseci proslavio „zlatnu svadbu”. 

..........

Nekada su građani sami hvatali kriminalce

– Stari sam Vračarac, rođen sam u kraju u kojem i danas živim i u čiju sam odbranu ustao. Pamtim mnoge pljačke i nedela i to ne samo u ovom delu grada. Nekada nije bilo toliko neuobičajeno da ljudi sami pojure za kriminalcima, pa čak i teroristima. Dobro se sećam kako su prolaznici pokušali da uhvate atentatore na turskog ambasadora Galipa Balkara, 1983. godine. Oni su sigurno opasniji zločinci od razbojnika koji pljačkaju penzije – ističe Milan Dubajić.

Nema čoveka kojem to ne bi bila čast

Milan Dubajić danas ne skriva zadovoljstvo što je posle obračuna dobio zahvalnicu od ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića koji ga je istakao kao primer mladim policajcima. Priznanja su mu uručili i zamenik premijera Jovan Krkobabić i predsednik opštine Vračar Branimir Kuzmanović.

– Nema čoveka kojem to ne bi bila čast – lakonski konstatuje Dubajić.

Pažljivo čuva novinske članke i druge uspomene na obračun sa razbojnicima, a posebno tekstove nemačkih, italijanskih i austrijskih listova...

– Zvao me je prijatelj iz Nemačke nekoliko dana posle neuspele pljačke. Iz novina je saznao šta sam uradio i bio je zapanjen. Jedan drug iz Amerike pre nego što je išta čuo, na satelitskoj televiziji me je video kod Ivice Dačića sa previjenom glavom i mislio je da mu se priviđa – evocira uspomene Dubajić, kome je za herojski čin Poštanska štedionica darivala dvanaest prosečnih penzija.