Како Европљанима омилити проширење

Од пропасти европског устава на референдумима у Француској и Холандији прошле године, боље речено откад су грађани ове две, али и других земаља чланица Европске уније, поручили својим лидерима и Бриселу да им се не допада предочена визија ЕУ, пољуљани су и сви дотадашњи планови о даљем проширењу Уније. Још се, додуше, говори о "европској будућности западног Балкана и Турске" (други, који су касније изразили жеље да се придруже Унији, нису ни узети у обзир), али анкете показују да је подршка грађана ЕУ млака, а реторика најутицајнијих европских званичника прошарана изразима као што су "замор од проширења", "посебни односи", "привилеговано партнерство", "одложено чланство"...

И док на једној страни никако да попусти нерасположење житеља ЕУ према пријему нових чланица, на другој, међу земљама кандидатима и потенцијалним кандидатима за чланство у Унији, јача осећај изневерености. "Обећали сте, а сад као да бисте да повучете реч", огорчени су Турци, Хрвати, Срби, Македонци, Црногорци, Босанци и Албанци. Посебно их брине што је Брисел, преиспитујући будући изглед и састав Уније након одбацивања Устава ЕУ, активирао такозвани четврти критеријум из Копенхагена, којим се приступање нових чланица условљава не само испуњењем политичких, економских и административних услова, већ и "апсорпционим капацитетом" саме Уније.

Нестрпљење и нерасположење

Овај термин је у почетку значио институциону, економску и социјалну способност ЕУ да прихвати новајлије, да би сад већ почео да се користи као синоним за негативан однос европске јавности према проширењу уопште. Другим речима, можемо ми да урадимо све што се од нас тражи, па и више, али ако ЕУ сматра да још није спремна да нас прими – мораћемо да чекамо.

У међувремену, требало би "чекаче" уверити да не губе стрпљење и остану на "европском курсу" без обзира на то колико ће путовање потрајати, а грађане Уније убедити да са више добре воље дочекају придошлице. Зато је Европска комисија (ЕК) решила да идућег месеца, уочи децембарског самита ЕУ, лансира нову комуникациону стратегију о проширењу, пре свега намењену челницима земаља чланица ЕУ који су, кажу у Бриселу, ипак најодговорнији да увере своје бираче у оправданост и благодети од проширења.

"Они морају одлучније да  се обрате својим грађанима јер, ипак, Европску унију чине земље чланице, а не Брисел", поручио је националним лидерима "двадесетпеторке" Мајкл Ли, генерални директор ЕК за проширење. Његова порука је дошла као "уље на ватру" после недавне изјаве Жозеа Мануела Бароза, председника ЕК, да ће проширење ЕУ бити замрзнуто све док Унија не разреши своје унутрашње институционалне проблеме (што, поред осталог, значи и доношење Устава).

ЕУ није ни пелена, ни мочвара

У потрази за одговарајућим језичким инструментима успешније комуникације, бриселски званичници су, поред осталог, препоручили да се, уместо о "апсорпционим капацитетима" (термин који је стекао лошу конотацију)  говори о "функционалним капацитетима" ЕУ. Французима се, међутим, више допада израз "асимилациона способност". Један француски дипломата је указао да је на његовом говорном подручју реч апсорпција пригоднија за нешто што упија воду, као што су мочвара или пелена, него за организацију попут Европске уније. А функционалност се односи само на бриселске институције, остављајући мишљење јавности сасвим по страни.

Насупрот томе, моћ асимилације би обухватила истовремено и институције, и вредности ЕУ, јер – истиче овај неименовани дипломата у изјави за "ЕУ обзервер" , бриселско електронско гласило – "бити Европљанин јесте баланс између онога што сте били пре приступања ЕУ, и онога што чини сваког житеља Европе".

Став Француза се мора узети у обзир не само зато што је реч о једној од најугледнијих чланица ЕУ, земљи која је својеврсна постојбина европске идеје, и држави чији су грађани, у више прилика, исказали висок степен евроскептицизма, већ и зато што је француски језик, уз енглески и немачки, "радни језик" Европске комисије (мада се прописи морају превести на свих 20 језика ЕУ).