Срећа на Балкану

Ко од нас не жели да живи тако што ће бити срећан или бар задовољан својим животом. Многима су лично задовољство и срећа, али и задовољство и срећа оних које воле важни животни циљеви. У нашем језику се реч срећа односи и на доживљај и на догађај. Срећа је осећање веома снажног задовољства, али и када се догоди нешто што је за особу веома повољно. Оно што повезује ова два различита значења речи срећа је жеља. Када неко оствари неку своју жељу, тада осети задовољство, а ако је жеља веома важна, тада осети срећу.

Реч срећа долази од глагола сретати. То указује да је срећа онда када су се срели жеља и повољна прилика. И зато је особа срећна или сретна. То се веома добро види у миту о грчком богу среће Каиросу. Њега су представљали као младића који добро намазан маслиновим уљем потпуно наг веома брзо трчи около. Осим једног перчина који му је висио преко чела, Каирос је имао обријану главу. Срећу, односно Каироса је било могуће ухватити само онда ако би га неко док близу пролази муњевито зграбио за перчин. Ако би тај тренутак био пропуштен, и особа зграбила Каироса за руку или ногу, он би се захваљујући уљу лако измигољио и побегао. На тај начин су стари Грци учили своју децу да их срећа не чека, да је потребно уочити и искористити тренутак у коме се појавила прилика.

Постоји разлика између срећног тренутка и срећног живота. Док је за срећан тренутак потребно да се сретну жеља и прилика, срећан живот подразумева сталност. Иако су се представе о вечној срећи које нуде бајке и филмови са срећним крајем уградиле у наше колективно несвесно, ипак многи људи сматрају да је срећан живот нереалан циљ. Уместо тога говоре о задовољном животу. А особа ће бити задовољна својим животом ако живи у складу са својим вредностима и води рачуна о својој будућности.

Зашто куцамо у дрво

Када је срећа у питању, на Балкану нису ствари једноставне. Многи од нас једним делом себе верују да је срећа опасна. То се најбоље види код људи који када су срећни, када кажу нешто позитивно о ствари која им је важна, морају да куцну у дрво. Разлог? Да не чује зло. Дакле, ако је неко срећан и то показује, тим својим понашањем може изазвати неку вишу силу која ће такво понашање сматрати арогантним и која ће послати неку несрећу како би покварила срећу те индивидуе. Сигурно сте чули да је неко некада рекао да се баш онда када је био веома срећан десило нешто што му је покварило срећу. И због тога људи верују да срећа некако зазива несрећу. А како је важније да не буде нека велика несрећа него да особа буде срећна, људи су научили да сами кваре своју срећу. Боље да то они сами ураде него да им то неконтролисано уради нека виша сила. Због тога у неким нашим крајевима постоји изрека да када је човек најсрећнији треба да стави каменчић у ципелу да га жуља.

Овакав став према срећи према којем је она магијски опасна јер призива несрећу није случајно део нашег фолклора. Живот на Балкану никада није био лак, одувек се тешко живело. А то је значило да је током једне године број срећних дана био мали. Вероватноћа да ће се након неког таквог дана десити нешто негативно је била велика. Али када неко успе да изгради такав живот да не живи више у зони преживљавања, већ у зони квалитетног живота, тада овај страх од среће постане фактор који битно квари сваки срећни тренутак, нарочито када делује на нивоу несвесног. И зато је важно да свако ко жели да живи задовољно и срећно одбаци овај магијски начин размишљања и да дозволи себи да доживи срећу. Јер у зони квалитетног живота статистика среће се мења: срећни дани су правило, а несрећни дани су изузетак.

Туђи успех

С обзиром на традицију преживљавања, на Балкану је помало и непристојно бити срећан и то показивати људима са којима особа није блиска. Неформални културни образац налаже да приликом поздрављања и она особа којој све иде јако добро то крије од других тако што се претвара да је нерасположена и што се жали да јој не иде добро. Циљ овог социјалног маневра је да се смањи туђа завист. Јер када је неко срећан због неког свог успеха или добитка, други људи се са њим упоређују. И управо то упоређивање доведе до тога да туђи успех и срећа почну да их боле. Како упоређивање чини да људи у туђој срећи виде своју несрећу? Тако што не виде колико је други срећан, већ колико је срећнији од њих, а то значи да су они исто толико несрећнији од другог. И тако испадне да је туђи успех разлог да се подсетимо на сопствени неуспех. И тако једни друге терамо да се мрштимо и да негирамо срећу. Време је да се ту нешто промени.

Повремено се неко запита зашто новине не објављују више вести о позитивним, срећним догађајима. Један од разлога је то што је туђа срећа људима често неважна или је разлог за непријатна осећања попут досаде или зависти. Разлог је у томе што су људске жеље индивидуализоване, тако да оно што је за једну особу срећа, то другу оставља потпуно равнодушном. Сасвим је друкчије са несрећом. У њој људи виде нешто што може да се свакоме догоди, њима или некоме кога воле. И зато из вести о негативном догађају покушавају нешто да науче како би се заштитили или како би знали да реагују ако се њима то догоди.

Колективни заборав

Сигурно је да смо колективно помало заборавили на срећу и друга пријатна осећања. И у нама и у свету око нас има толико позитивних аспеката да их треба само приметити. А када их особа примети, тада може да осети неко од пријатних осећања. Нико не зна тачно шта доноси будућност и зато је једини исправни став према њој онај који је двојак: с једне стране забринутост која особи помаже да спречи или да се припреми за негативне сценарије, а с друге стране нада и уверење да ће се ствари позитивно одвијати. Ово последње нас испуњава животном енергијом која је саставни део доживљаја да је живот квалитетан.