ТИМПАНИ РАТА, ЧИНЕЛЕ МИРА

Таман када су тимпани Пентагона почели да најављују планове за нов рат, чинеле дипломатије огласиле су да ће САД прихватити да седну за исти сто са својим заклетим непријатељем, Ираном.

Шта стоји иза могуће драматичног заокрета изнуђеног неприликама у Авганистану и ситуацијом у Ираку, који је и тема разговора? Да ли то Џорџ В. Буш, после договора са Северном Корејом, шаље сигнал да ће након отвореног опирања прихватити Бејкер-Хамилтонове препоруке о неопходности дијалога, укључујући и онај са "отпадничким државама" са "осовине зла"?

Отвара ли се "свежа перспектива" све непопуларнијем рату у Ираку, најављена после одласка Доналда Рамсфелда? Да ли је ово дуго чекана најава рационализације Бушове спољне политике која би водила сигурнијем свету?

Можда. Историја нас учи да су ретки амерички председници који су се у последње две године другог мандата одлучивали на ратне походе. Искуство нас учи да би после Авганистана и Ирака таквог правила требало да се придржава и Буш док у џепу држи "све (иранске) опције".

Поуке историје нису омиљено штиво садашњег станара Беле куће. Отуда шамари сурове стварности. Зато треба сачекати и погледати како ствари сада стоје.

Ехо бомбе коју је нападач самоубица активирао пред улазом у највећу америчку базу у Авганистану, у којој се у том тренутку налазио потпредседник САД, разгласио је зашто је Дик Чејни и послат на тајни пут за Баграм: талибани и Ал Каида се враћају. Мула Омар и Осама бин Ладен снажнији су него икад откако су пре пет година бомбардовани.

Ко је крив за настанак новог хаоса?

Вашингтону је најмањи проблем да неког оптужи. Или да створи ситуацију у којој се међусобно оптужују авганистански и пакистански председници, Хамид Карзаи и Первез Мушараф. Увежбана пракса. Никад администрација, увек неко други.

Као што је некад на носачу авиона славодобитно прогласио крај ирачког рата који је тек почињао, Буш је својевремено тврдио да је десетковао фундаменталисте и терористе који оперишу по авганистанским и пакистанским гудурама.

Промашај за промашајем. Авганистан је прошле године доживео 140 самоубилачких акција. Реплика Ирака где се локални лидер Ал Каиде куне Алахом да џихад неће престати док у ваздух не оде "најпрљавија кућа" на свету – Бела кућа.

Какве су шансе да САД спрече неки нови 11. септембар?

Ако је судити по досадашњим резултатима – слабашне. Авганистан са зебњом очекује најављену пролећну офанзиву талибана. Ирак је катастрофа па између Еуфрата и Тигра пустињски ветар разноси идеју о промоцији демократије по Блиском истоку. Од обећаног реактивирања мировног приближавања Израела и Палестинаца нема ништа.

Испитивања јавног мњења показују да је све више оних који САД доживљавају као арогантну силу опасну по светски мир. Антиамериканизам се увећао и давно напустио границе исламског света.

Уколико је Вашингтон одлуком да седи са Иранцима заиста пожелео да нешто промени, онда ће на Блиском истоку имати пуне руке посла. Мораће да креира много балансиранији приступ од овог који намећу многобројне америчке лобистичке групе.

Што се тиче тероризма, те омиљене Бушове дисциплине којом правда своје ратове, морао би да објасни генералима Пентагона да војска може да убија, киднапује или логорује терористе, али да није опремљена да против њих глобално ратује.

Да би се зауставио раст тероризма неопходно је придобити "срца и душе" људи. Знамо како је такав Бушов пројект прошао у Ираку. Оно што не знамо јесте то да ли у Вашингтону нараста спремност да се пажљиво чују гласови 1,3 милијарди муслимана, а не само покличи локалних неоконзервативаца, милитантних идеолога и исламофоба, или аутократских муслиманских владара којима је рат добродошла камуфлажа да ојачају сопствену власт.

Питање "зашто нас мрзе?", постављено одмах после 11. септембра, и данас – после успона тероризма и антиамериканизма – неуспешно трага за правим одговором по собама Беле куће, канцеларијама Пентагона и коридорима ЦИА.

Они склони упрошћавању, од политичара до уводничара, кажу: мрзе наш начин живота, нашу слободу, демократију, успех. Многи, заиста, верују да је антиамериканизам повезан с истинском мржњом Америке и дубоким верским, социјалним и културолошким раселинама између Истока и Запада.

Подаци једног Галуповог испитивања муслимана од северне Африке до југоисточне Азије их демантују. Упитани шта највише цене на Западу, и исламски екстремисти и они умерени спонтано дају три идентична одговора: 1. технологију, 2. западни систем вредности, озбиљан рад, самоодговорност, владавину права, сарадњу и, 3. политички систем, демократију, поштовање људских права, слободу говора и равноправност полова.

Значајно већи проценат потенцијалних екстремиста него умерених (50 одсто према 35 одсто) верује да би већа демократизација власти убрзала општи прогрес арапског/исламског света. Разлика између једних и других готово да нема када кажу да су им "веома важни" односи са Западом, иако праве разлике између западних држава.

То "зашто нас мрзе" очито не припада сфери политичког устројства, моралних постулата или организације живота. Припада, искључиво, политици Бушове администрације.

Ерго, контакт САД са Ираном и Сиријом на овонедељној конференцији која се тиче безбедности Ирака могао би да буде велика не само блискоисточна већ и глобална прекретница. Дипломатија уместо војне машинерије.

Шанса да се избегне реплика 11. септембра је ту. Насупрот њој је реалност која показује да је после пет година "глобалног рата против тероризма" свет и даље све небезбедније место – захваљујући господину Џорџу В.