Мадона у кукурузишту

Последњих година сам, с времена на време, на РТС-у гледао емисију "Знање – имање" и чудом се чудио. Видим Јасмину Никитовић-Стојичић, уредницу и водитељку, како на равној нози разговара са пољопривредницима на ораници, у товилишту, на трактору... Одевена је у свом препознатљивом стилу који већ годинама фура – сунчане наочаре на темену, подигнут чуперак као код глумица у старовременском кинеском позоришту, ђинђуве расуте по њој, огрлице и наруквице од црних и црвених перли. Као да на екрану видим Мадону, на почетку њене каријере, залуталу у кукурузишту. Опет, пољопривреднике њен изглед нимало не збуњује. Гледају је понекад крајичком ока, али јој мудро одговарају на питања. И све изгледа природно, уверљиво и свака емисија оставља утисак врхунски урађеног посла. Ни ТВ критичари не остају дужни. Дају јој високе оцене.

Али, ђаво ми не да мира. Шта је то једну урбану особу, рођену и одраслу на велеградском асфалту, водитељку и уредницу емисија о младима, моди, рокенролу, одвело на њиву?

Зато одем пре неки дан до Таковске 10, да са Јасмином Никитовић-Стојичић расправим то питање.

– Јесте мало чудно било свима који су пратили мој рад на ТВ Београд, да ме виде у једној "сељачкој емисији". Прво је моја ћерка Ана, кад ме видела на екрану, рекла да јој све личи на фотомонтажу – са једва приметним осмехом казује Јасмина.

Тридесет година је у новинарству. По образовању је економиста –туризмолог. Прве новинарске кораке је начинила 1976. године у "Гласу Врачара", где је писала за женску рубрику. Почела је да сарађује и у Радио Београду, а потом је прешла на рад у ТВ Београд, на Београдску хронику.

– Емисији "Знање – имање" темеље је ударила Косара Балабановић. После ње славу јој је пронео Захарије Трнавчевић. Касније је уређивао Зоран Гајић, док га од тог посла смрт није одвојила. Онда је ту емисију радио ко је стигао. Тако је било све до октобра 2000. године. Тада сам постала уредник програма "Србија данас" којој је припадало и "Знање – имање". Ту емисију више нико није хтео да ради. Молила сам Зарета да се врати и почне поново да је уређује. Одбио је моју понуду. Али је зато сугерисао да ја то радим. Ма, снаћи ћеш се, рекао ми је, само пробај. Пошто се рок за емитовање приближио, није било другог излаза него да ја ту емисију припремим. Једну, другу, трећу и тако је кренуло – прича Јасмина о томе "како се све то некако наместило, да се није имало куд".

Е, сад, да не би испала незналица, без обзира што је већ била окорели новинар, хтела је да види како то раде Италијани и Французи, код којих је култура исхране на највишем нивоу, где је храна култ!

– Од њих сам научила добитну формулу за моју емисију: храна као потреба, задовољство и бизнис. То "свето тројство" постало је темељ "Знања – имања". Зато се увек насмејем кад неко за ту емисију каже да је сељачка. Храна је свима потребна. Не само сељаку, раднику, него и оном доктору наука, академику. Зато сам за моју емисију увела правило: не од њиве до трпезе него од трпезе до њиве – уверљива је Јасмина.

Људи који се баве пољопривредом, према њеним речима, најздравији су део нашег друштва. То је најозбиљнија производња, то што да земља, што уберемо, једина је новостворена вредност у земљи где готово више нема никакве индустрије.

– Да би земља била лепа и да даје род, мора да је неко обрађује. Храна је стратешки производ и држава о њој мора да брине. Зато се мени допала њива, пољопривредно добро уопште, иако сам пре тога радила емисију "Рокенрол заувек" и многе друге ствари – каже уредница "Знања – имања".

Прича ми како је стекла поверење сељака. Као бистри људи одмах су видели да код њих Јасмина долази са добром намером. Свесна је да је само "човек са телевизије". Никада им не попује нити их нечему подучава. То препушта стручњацима с којима иде селима у походе и који ратаре уче како да земља више рађа. Најлакше јој је да направи интервју са децом и сељацима. Они су увек интересантни, отворено говоре, не обраћају пажњу много на падеже, кажу оно што мисле, без велике филозофије.

– Захваљујући емисији "Знање – имање" обишла сам цео свет. Завршила сам и курс за социјално-економски развој села. Тако сам постала овлашћени тренер организације за храну и пољопривреду УН, познату као ФАО. Покушавам да допринесем да се стање на селу измени, да у будућности не буде, како је сада, да пола мушке сеоске Србије буде неожењено, да се домаћинства гасе по њиховој смрти. Жене беже са села, силазе у град да раде најтеже и најгоре послове. Циљ моје емисије је да тим женама на селу помогнемо, да их образујемо и покажемо да оне могу да буду газдарице! – истиче Јасмина и ону другу, не само информативну страну "Знања – имања".

Говори и о другим утисцима са села и о ономе у шта је могла да се увери у току неколико последњих година. Није ништа ново, али је невероватно да на селу истрајава оно наше "да комшији цркне крава". Каже Јасмина да нашег сељака можеш да убијеш, али га не можеш натерати да се с неким удружи у производњи. А без тога нема успеха у пољопривреди. Добију поруџбине у, за нас невероватним количинама, за извоз производа. Не могу да испуне захтев иностраног купца, јер су раситњени и не говоре међу собом. И даље, описује Јасмина, не могу без пољског клозета и чесме у дворишту. Криво јој је што је култура становања још на ниском нивоу.

– Све ћу да учиним да кроз програм ФАО вратим нашу породицу за трпезу, да макар једном дневно сви буду на окупу. Нека се свађају за столом, воле, добацују, све је боље него да иду улицом и једу "брзу храну" (фаст фуд). Зато се наш програм и зове "спора храна" (слоу фуд) –  открива своје намере бивша промоторка рокенрола.