Madona u kukuruzištu

Poslednjih godina sam, s vremena na vreme, na RTS-u gledao emisiju "Znanje – imanje" i čudom se čudio. Vidim Jasminu Nikitović-Stojičić, urednicu i voditeljku, kako na ravnoj nozi razgovara sa poljoprivrednicima na oranici, u tovilištu, na traktoru... Odevena je u svom prepoznatljivom stilu koji već godinama fura – sunčane naočare na temenu, podignut čuperak kao kod glumica u starovremenskom kineskom pozorištu, đinđuve rasute po njoj, ogrlice i narukvice od crnih i crvenih perli. Kao da na ekranu vidim Madonu, na početku njene karijere, zalutalu u kukuruzištu. Opet, poljoprivrednike njen izgled nimalo ne zbunjuje. Gledaju je ponekad krajičkom oka, ali joj mudro odgovaraju na pitanja. I sve izgleda prirodno, uverljivo i svaka emisija ostavlja utisak vrhunski urađenog posla. Ni TV kritičari ne ostaju dužni. Daju joj visoke ocene.

Ali, đavo mi ne da mira. Šta je to jednu urbanu osobu, rođenu i odraslu na velegradskom asfaltu, voditeljku i urednicu emisija o mladima, modi, rokenrolu, odvelo na njivu?

Zato odem pre neki dan do Takovske 10, da sa Jasminom Nikitović-Stojičić raspravim to pitanje.

– Jeste malo čudno bilo svima koji su pratili moj rad na TV Beograd, da me vide u jednoj "seljačkoj emisiji". Prvo je moja ćerka Ana, kad me videla na ekranu, rekla da joj sve liči na fotomontažu – sa jedva primetnim osmehom kazuje Jasmina.

Trideset godina je u novinarstvu. Po obrazovanju je ekonomista –turizmolog. Prve novinarske korake je načinila 1976. godine u "Glasu Vračara", gde je pisala za žensku rubriku. Počela je da sarađuje i u Radio Beogradu, a potom je prešla na rad u TV Beograd, na Beogradsku hroniku.

– Emisiji "Znanje – imanje" temelje je udarila Kosara Balabanović. Posle nje slavu joj je proneo Zaharije Trnavčević. Kasnije je uređivao Zoran Gajić, dok ga od tog posla smrt nije odvojila. Onda je tu emisiju radio ko je stigao. Tako je bilo sve do oktobra 2000. godine. Tada sam postala urednik programa "Srbija danas" kojoj je pripadalo i "Znanje – imanje". Tu emisiju više niko nije hteo da radi. Molila sam Zareta da se vrati i počne ponovo da je uređuje. Odbio je moju ponudu. Ali je zato sugerisao da ja to radim. Ma, snaći ćeš se, rekao mi je, samo probaj. Pošto se rok za emitovanje približio, nije bilo drugog izlaza nego da ja tu emisiju pripremim. Jednu, drugu, treću i tako je krenulo – priča Jasmina o tome "kako se sve to nekako namestilo, da se nije imalo kud".

E, sad, da ne bi ispala neznalica, bez obzira što je već bila okoreli novinar, htela je da vidi kako to rade Italijani i Francuzi, kod kojih je kultura ishrane na najvišem nivou, gde je hrana kult!

– Od njih sam naučila dobitnu formulu za moju emisiju: hrana kao potreba, zadovoljstvo i biznis. To "sveto trojstvo" postalo je temelj "Znanja – imanja". Zato se uvek nasmejem kad neko za tu emisiju kaže da je seljačka. Hrana je svima potrebna. Ne samo seljaku, radniku, nego i onom doktoru nauka, akademiku. Zato sam za moju emisiju uvela pravilo: ne od njive do trpeze nego od trpeze do njive – uverljiva je Jasmina.

Ljudi koji se bave poljoprivredom, prema njenim rečima, najzdraviji su deo našeg društva. To je najozbiljnija proizvodnja, to što da zemlja, što uberemo, jedina je novostvorena vrednost u zemlji gde gotovo više nema nikakve industrije.

– Da bi zemlja bila lepa i da daje rod, mora da je neko obrađuje. Hrana je strateški proizvod i država o njoj mora da brine. Zato se meni dopala njiva, poljoprivredno dobro uopšte, iako sam pre toga radila emisiju "Rokenrol zauvek" i mnoge druge stvari – kaže urednica "Znanja – imanja".

Priča mi kako je stekla poverenje seljaka. Kao bistri ljudi odmah su videli da kod njih Jasmina dolazi sa dobrom namerom. Svesna je da je samo "čovek sa televizije". Nikada im ne popuje niti ih nečemu podučava. To prepušta stručnjacima s kojima ide selima u pohode i koji ratare uče kako da zemlja više rađa. Najlakše joj je da napravi intervju sa decom i seljacima. Oni su uvek interesantni, otvoreno govore, ne obraćaju pažnju mnogo na padeže, kažu ono što misle, bez velike filozofije.

– Zahvaljujući emisiji "Znanje – imanje" obišla sam ceo svet. Završila sam i kurs za socijalno-ekonomski razvoj sela. Tako sam postala ovlašćeni trener organizacije za hranu i poljoprivredu UN, poznatu kao FAO. Pokušavam da doprinesem da se stanje na selu izmeni, da u budućnosti ne bude, kako je sada, da pola muške seoske Srbije bude neoženjeno, da se domaćinstva gase po njihovoj smrti. Žene beže sa sela, silaze u grad da rade najteže i najgore poslove. Cilj moje emisije je da tim ženama na selu pomognemo, da ih obrazujemo i pokažemo da one mogu da budu gazdarice! – ističe Jasmina i onu drugu, ne samo informativnu stranu "Znanja – imanja".

Govori i o drugim utiscima sa sela i o onome u šta je mogla da se uveri u toku nekoliko poslednjih godina. Nije ništa novo, ali je neverovatno da na selu istrajava ono naše "da komšiji crkne krava". Kaže Jasmina da našeg seljaka možeš da ubiješ, ali ga ne možeš naterati da se s nekim udruži u proizvodnji. A bez toga nema uspeha u poljoprivredi. Dobiju porudžbine u, za nas neverovatnim količinama, za izvoz proizvoda. Ne mogu da ispune zahtev inostranog kupca, jer su rasitnjeni i ne govore među sobom. I dalje, opisuje Jasmina, ne mogu bez poljskog klozeta i česme u dvorištu. Krivo joj je što je kultura stanovanja još na niskom nivou.

– Sve ću da učinim da kroz program FAO vratim našu porodicu za trpezu, da makar jednom dnevno svi budu na okupu. Neka se svađaju za stolom, vole, dobacuju, sve je bolje nego da idu ulicom i jedu "brzu hranu" (fast fud). Zato se naš program i zove "spora hrana" (slou fud) –  otkriva svoje namere bivša promotorka rokenrola.