БАГДАД У БЕОГРАДУ

Десило се то истог дана, у Кабулу, Багдаду и Београду експлодирали су аутомобили-бомбе. У Кабулу је погинуло 12 људи испред зграде Министарства одбране, у Багдаду тридесетак особа на разним локацијама, углавном испред владиних зграда, а у Београду су убијена двојица од којих је један био познати спортски функционер. Атентати са аутомобилима-бомбама у Багдаду су свакодневица, у Кабулу прете да то и постану, за Београд смо мислили да су прошлост. Бомбе у Кабулу постављају талибани против муџахедина, Американаца и њихових савезника, у Багдаду шиити против сунита, Американаца и њихових савезника, сунити против шиита, Американаца и њихових савезника. У Београду бомбе поставља "сурчински клан" против "бежанијског клана" и обрнуто. Што се тога тиче америчка амбасада и њихови савезници могу мирно да спавају...

Надали смо се да ће призори сачекуша и атентата у Србији полако нестати после 5. октобра 2000. године. Ипак, најновији атентат на спортског функционера није подстакао медијску расправу како то да и данас, после шест година живота у демократији, аутомобили лете у ваздух, већ су медији напросто били фасцинирани методом најновијег убиства. Јер, ето, није миниран аутомобил погинулог, већ ауто поред, који је детониран даљинским путем, а то је новост у начину убијања. Озбиљних размишљања како нам се то и после шест година од рушења старог система догађа – нема. Уместо тога и даље слушамо тезе да ми морамо да будемо извозници безбедности, а не увозници безбедности. Тај извозник безбедности требало би да буде, наравно, пре свега Војска Србије. Како да она извезе ту безбедност кад нам "сурчински" и "бежанијски клан" раде то што раде? Је ли нам Војска опремљена и оспособљена да извезе ту безбедност у Авганистан? Или да тамо пошаљемо "сурчинце" и оне са Бежаније, јер они су компатибилни с тамошњим приликама и актерима? На који ниво треба да подигнемо наше одбрамбене напоре да би били компатибилни са нашом безбедношћу и нашим местом у свету?

Коначно, шта је добила Војска на овим просторима после тих демократских промена? Можда је питање помало и уско, можда је и селективно-елитистичко, али припадници Војске, војни пензионери и чланови њихових породица представљају групацију од најмање 200.000 људи, што је за сваког политичара озбиљан број потенцијалних гласача на изборима. Да ли је, дакле, положај Војске данас бољи него пре шест година?

Баш као и пре шест година и данас политичари на власти немају баш много разумевања и слуха за Војску. Сете је се само када дођу избори. Истина, пре шест година ни тада, јер се резултат избора често унапред знао. Но, и после 5. октобра 2000. постмилошевићска Србија има све мање средстава за оружане снаге, припадници Војске и даље су недовољно плаћени, па и маргинализовани. Интелектуално разоружавање Војске траје већ годинама, а челни људи армије опет се доводе у блиске везе са појединим политичарима. Председник Србије као врховни командант, па и као некадашњи министар одбране, доста је ангажован на многим јавним манифестацијама Војске, многе његове изјаве око улоге оружаних снага Министарство одбране касније појашњава у медијима. Премијер Србије доста је резервисан у вези са реформама оружаних снага, у начелу их подржава, али је улогу гаранта војних реформи свесно препустио председнику Србије. Та кохабитација омогућила је Министарству одбране да се у реформама у политичком смислу ослања само на председника Србије, али да у финансијском погледу директно зависи од министра финансија.

Пре 5. октобра 2000. године војни буџет је био скоро два пута већи него данас, истина официри и подофицири живели су исто тешко као и данас, али се нешто од борбене технике и технологије поправљало и обнављало. У предвечерје напада на Југославију 1999. за само 48 сати две комплетне оклопне бригаде пребачене су железницом из уже Србије на Космет, а да НАТО то уопште није успео да региструје. Било је ту више стотина тенкова и других борбених возила на железничким вагонима. Данас, у процесу реорганизације и реформи Војске Србије на територији Војводине, коју треба да покрива Прва бригада копнене војске, постоји само један камион вучни-воз за превоз тенкова. Када је недавно расформирана Прва оклопна бригада и њени тенкови М-84 послати у Сремску Митровицу, железница је одбила да њени вагони чекају натоварени тенковима неколико дана на станици док тај један камион не превезе барем двадесетак тенкова за једну композицију која се железници исплати за превоз.

Председниче, купите Војсци барем још један камион-вучни воз. Па да онда извеземо и ту безбедност. Претходно да ти извозници напишу и тестамент. Јер, на то их обавезује НАТО процедура...