Чаролија пуне опеке

КУЗМИН – Већ треће колено Младеновића са југа Србије прави пуну опеку у пољу код сремског села Кузмина. Ако бог да, каже Иван Младеновић, овде ће правити циглу и четврто колено. А четврто колено овде је провело лето, било му је занимљиво, и још би овде боравило да се у Власотинцу није уписало у предшколску установу. Четврто колено зове се Васа, по прадеди који је овде засновао циглану.
Васа Младеновић из Власотинца тражио је по Срему најбољу земљу за најбољу циглу. Имао је поуздано око и осећај за добру земљу. Око и осећај послужили су га много пре да изабере земљу у Радовишу, Струмици, Сурдулици. Васа је "имао" покретну циглану: имао је групу људи и нешто опреме, са којима се сељакао и тражио наручиоце цигле. Направио би наручено и ишао даље. То је било време циглара номада и зидара номада са југа Србије. Кад је код Кузмина нашао земљу, а потенцијалне наручиоце у околини, Васа је засновао циглану 1971. године и правио циглу пет година. Морао је да оде јер су тадашње покрајинске власти тражиле од њега немогуће: да прибави рударско-техничку документацију коју му саме нису хтеле да издају. И други циглари са југа Србије из истих разлога напустили су Војводину и засновали циглане у другим републикама Југославије, махом у Хрватској.

Младеновићи су опет дошли у Кузмин 1989. године, баш као и други циглари у своје циглане, кад је Војводина у такозваној антибирократској револуцији изгубила устав и кад су надлежности за циглане пале на републичке органе. Младеновићима, које је сада водио Васин син Михаило, опет је дозвољено да ископавају најбољу цигларску земљу у пољу код Кузмина.

– Али кад смо дошли на своје после петнаестогодишњег изгона, затекли смо опустошену циглану. Чак је и пећ за печење цигле била разрушена и материјал однесен. Почели смо од нуле – сећа се Иван Младеновић, Михаилов син, треће колено у овој цигларској причи. Иван сада води циглану у Кузмину, а Михаило је посвећен циглани у Вранову.

Младеновићи су у пољу код Кузмина успели да подигну циглану, да је механизују, а направили су и кућу из које се управља цигланом и у којој се живи. У којој живи Иван, а с њим супруга му и њихово двоје деце. Живе ту, по сопственом избору. Иван је, наиме, треће колено у овој цигларској причи, и прво колено Младеновића које је могло да бира професију, а изабрало је баш ову.

– Ја сам изабрао цигларство вероватно по слободном избору. Кажем "вероватно" јер је на мене сигурно утицала дедина и очева борба за место циглара под сунцем – вели Иван. – Сигурно је да је њихова посвећеност цигларству захватила и мене, али ме је изгледа захватила и "инфекција" старија од наше ере, старија од Месопотамије. Примењивати у основи исти поступак као пре неколико хиљада година, а правити нешто неопходно за 21. век, то је, богами,  ситница којој се не може одолети. Пуна цигла је истовремено и артефакт из далеке прошлости и наш траг у сутрашњици. Пуна цигла ће се правити док човек гради домове, јер симболише сигурност и трајност.

Иван нам показује циглану "Васа", названу по Васином праунуку Васи, четвртом колену, полазнику предшколске установе. Каже да не крије како би сина сматрао срећним ако за двадесетак година одабере цигларску професију.

– Али ништа му нећу наметати, само ћу чекати да се код њега страст према пуној цигли сама јави – каже Иван и упућује нас како да ходамо по кругу циглане, а да корацима не дижемо прашину. – Кад је суво круг је прекривен слојем ситне прашине, кад је кишно гази се по житком блату.

Иван не крије жељу да покрене савремену производњу шупљих блокова, кад буде имао новца за велико улагање, али чаролија пуне опеке овде неће престати.