Čarolija pune opeke

KUZMIN – Već treće koleno Mladenovića sa juga Srbije pravi punu opeku u polju kod sremskog sela Kuzmina. Ako bog da, kaže Ivan Mladenović, ovde će praviti ciglu i četvrto koleno. A četvrto koleno ovde je provelo leto, bilo mu je zanimljivo, i još bi ovde boravilo da se u Vlasotincu nije upisalo u predškolsku ustanovu. Četvrto koleno zove se Vasa, po pradedi koji je ovde zasnovao ciglanu.
Vasa Mladenović iz Vlasotinca tražio je po Sremu najbolju zemlju za najbolju ciglu. Imao je pouzdano oko i osećaj za dobru zemlju. Oko i osećaj poslužili su ga mnogo pre da izabere zemlju u Radovišu, Strumici, Surdulici. Vasa je "imao" pokretnu ciglanu: imao je grupu ljudi i nešto opreme, sa kojima se seljakao i tražio naručioce cigle. Napravio bi naručeno i išao dalje. To je bilo vreme ciglara nomada i zidara nomada sa juga Srbije. Kad je kod Kuzmina našao zemlju, a potencijalne naručioce u okolini, Vasa je zasnovao ciglanu 1971. godine i pravio ciglu pet godina. Morao je da ode jer su tadašnje pokrajinske vlasti tražile od njega nemoguće: da pribavi rudarsko-tehničku dokumentaciju koju mu same nisu htele da izdaju. I drugi ciglari sa juga Srbije iz istih razloga napustili su Vojvodinu i zasnovali ciglane u drugim republikama Jugoslavije, mahom u Hrvatskoj.

Mladenovići su opet došli u Kuzmin 1989. godine, baš kao i drugi ciglari u svoje ciglane, kad je Vojvodina u takozvanoj antibirokratskoj revoluciji izgubila ustav i kad su nadležnosti za ciglane pale na republičke organe. Mladenovićima, koje je sada vodio Vasin sin Mihailo, opet je dozvoljeno da iskopavaju najbolju ciglarsku zemlju u polju kod Kuzmina.

– Ali kad smo došli na svoje posle petnaestogodišnjeg izgona, zatekli smo opustošenu ciglanu. Čak je i peć za pečenje cigle bila razrušena i materijal odnesen. Počeli smo od nule – seća se Ivan Mladenović, Mihailov sin, treće koleno u ovoj ciglarskoj priči. Ivan sada vodi ciglanu u Kuzminu, a Mihailo je posvećen ciglani u Vranovu.

Mladenovići su u polju kod Kuzmina uspeli da podignu ciglanu, da je mehanizuju, a napravili su i kuću iz koje se upravlja ciglanom i u kojoj se živi. U kojoj živi Ivan, a s njim supruga mu i njihovo dvoje dece. Žive tu, po sopstvenom izboru. Ivan je, naime, treće koleno u ovoj ciglarskoj priči, i prvo koleno Mladenovića koje je moglo da bira profesiju, a izabralo je baš ovu.

– Ja sam izabrao ciglarstvo verovatno po slobodnom izboru. Kažem "verovatno" jer je na mene sigurno uticala dedina i očeva borba za mesto ciglara pod suncem – veli Ivan. – Sigurno je da je njihova posvećenost ciglarstvu zahvatila i mene, ali me je izgleda zahvatila i "infekcija" starija od naše ere, starija od Mesopotamije. Primenjivati u osnovi isti postupak kao pre nekoliko hiljada godina, a praviti nešto neophodno za 21. vek, to je, bogami,  sitnica kojoj se ne može odoleti. Puna cigla je istovremeno i artefakt iz daleke prošlosti i naš trag u sutrašnjici. Puna cigla će se praviti dok čovek gradi domove, jer simboliše sigurnost i trajnost.

Ivan nam pokazuje ciglanu "Vasa", nazvanu po Vasinom praunuku Vasi, četvrtom kolenu, polazniku predškolske ustanove. Kaže da ne krije kako bi sina smatrao srećnim ako za dvadesetak godina odabere ciglarsku profesiju.

– Ali ništa mu neću nametati, samo ću čekati da se kod njega strast prema punoj cigli sama javi – kaže Ivan i upućuje nas kako da hodamo po krugu ciglane, a da koracima ne dižemo prašinu. – Kad je suvo krug je prekriven slojem sitne prašine, kad je kišno gazi se po žitkom blatu.

Ivan ne krije želju da pokrene savremenu proizvodnju šupljih blokova, kad bude imao novca za veliko ulaganje, ali čarolija pune opeke ovde neće prestati.