Одбрана кинеског језика

Да ли сте чули за „чинглиш”? Боље да нисте.

Кинеске власти забраниле су произвољну употребу страних речи у медијима, посебно англицизама, известио је минуле недеље кинески дневник „Женмин жибао”. Стране речи, посебно енглеске, „прљају чистоћу кинеског језика”, тврде званичници. Највећу опасност представља тзв. чинглиш – мешавина кинеског и енглеског језика.

Захтева се да стандардизовани кинески језик буде норма, а да се у штампи избегавају и стране скраћенице и акроними. Уколико одређене речи морају да буду написане на страном језику, обавезно је пропратити их објашњењем на кинеском, истиче се у саопштењу.

„Чинглиш” озбиљно угрожава кинески језик и хармонично културно окружење, тврде званичници и подсећају на недавно покренуту идеју да и кинески језик постане извозна роба. Зато су широм света почели да се отварају Конфучијеви институти, где се учи један од најкомпликованијих живих језика, са архаичним идеограмским писмом.

Иако је језик глобализације енглески, онај који се данас нагло шири је и кинески. Не само зато што га говори најмногољуднији народ, него и из два економска разлога.

Први је да Кина има највеће отворено тржиште и огромну привреду у коју се годишње слију стотине милијарди долара страних инвестиција. Стране компаније које послују с Кином раде успешније ако, уз Кинезе који говоре енглески, имају своје људе који говоре кинески.

Други разлог је у великој усмерености кинеске привреде на извоз. Конкурентна роба из Кине преплавила је тржиште широм света поред осталог и због спретности кинеских трговаца да своју робу продају страном купцу на његовом језику. Али, како трговина има два упоредна тока, велики страни увозници су утврдили да лакше послују са Кинезима ако комуницирају на кинеском језику.

Истовремено, код обичног света, који се с кинеском робом сусреће на готово сваком кораку, порасло је интересовање за Кину и Кинезе, а потом и за кинески начин живота, културу и – језик.

Кинези су зато осмислили стратегију да ширењем кинеског језика олакшају себи економску експанзију, а потом прошире и ојачају свој политички и културни утицај у свету. Ако Немци имају Гетеове културне центре, а Шпанци Сервантесове институте, зашто Кинези не би имали Конфучијеве институте?

Име древног филозофа – који оваплоћује кинеску мудрост, обичаје, цивилизацију, менталитет и национални идентитет Кине – зна цео свет. Конфучије понајмање асоцира на „кинеску опасност” или на садашњу кинеску, макар и мало омекшану, комунистичку идеологију.

Циљ Кинеза јесте да њихов језик постане популаран у Америци колико и енглески у Кини. Врхунац учења енглеског постигнут је пре две године, у време Олимпијаде у Пекингу: таксисти, рецимо, који нису научили основе енглеског изгубили су посао.

Досад су Конфучијеви институти отворени у тридесетак земаља – међу којима је и Србија. План Министарства просвете Кине јесте да отвори више од сто Конфучијевих института и да милионе људи укључи у учење кинеског језика.

Учи се мандарински, који Кинези зову путонгхуа (заједнички језик). То је пекиншки дијалект и говори га најмање 835 милиона Кинеза. Осталих 465 милиона говори другим дијалектима: кинески језик је јединствен и по томе што има 240 дијалеката од којих су 140 међусобно неразумљиви.

У пекиншком дијалекту постоје четири тона, нагласка, плус један неутрални – од којих зависи значење поједине речи. Хонгконг, где се говори кантоншким дијалектом, има седам тонова и један неутрални.

Кад Пекинжанин разговара са Хонгконжанином потребан им је преводилац. На телевизији, посебно ако се ради о кинеској опери – по правилу се титлује оно што уметници певају.

Кинески језик има око 50.000 идеограма (хијероглифа или карактера) које је, наводно, некад знао само легендарни литерата Гуо Моџо, некадашњи председник Кинеске академије наука. Утврђено је да се у штампи и популарној литератури данас користи највише 4.500 знакова. Сматра се да је за читање књижевних дела довољно знати 8.000 идеограма.

Кинеска легенда каже да је писмо створио Цанг Ђије, писар код митског Жутог цара, око 2600. године пре нове ере. Најстарији трагови кинеског писма пронађени су на корњачиним оклопима који су се користили за прорицање судбине, у време династије Шанг.

Кинеско писмо није фонетско већ идеографско. За прве писане знакове послужили су трагови које су у снегу остављале птичје ноге. Кинески хијероглиф означава истовремено конкретан предмет и апстрактан појам и лишен је морфолошких показатеља рода, броја, времена радње и, чак, врсте речи.

Мада се кинески језик данас упорно опире директним страним позајмицама, граматика новог књижевног језика по много чему се приближава граматици западних језика: појављују се копуле, категорије времена код глагола, показатељи прилога и прилошких одредби и многе друге новине, указују језички стручњаци.

А Кинези тврде да је учење кинеског језика – појава попут лавине. Што више људи говори кинески, још више њих се труди да га научи.

И заборавите на „чинглиш”.

Петар Мићковић

-----------------------------------------------

Четири тона

За илустрацију тонова мандаринског кинеског језика наjчешће се користи овај пример:

1. 媽/妈, mā, мајка

2. 麻, má, конопља

3. 馬/马, mǎ, коњ

4. 罵/骂, mà, вређати

5. 嗎/吗, ma (упитна речца)

(Последњи, неутрални тон не рачуна се у основне тонове, тако да се сматра да мандарински има четири тона)