Ране за цео живот

Сваки трећи ученик основне школе трпи псовке, увреде, понижавање и ударце својих вршњака, а четвртина њих изложена је вербалном, па и физичком насиљу од својих наставника, показују резултати најновијег истраживања Уницефа и Министарства просвете.
Студија која је спроведена на узорку од 29.000 ученика из 54 основне школе у Србији говори да су насиљу склони и старији и млађи ђаци, односно и девојчице и дечаци, а да су најзаступљенији облици насиља – вређање, давање погрдних имена, исмевање, оговарање и ширење лажи.

Тезу да "ране из школе цео живот боле" илуструје податак да је чак 44 одсто анкетираних ученика изјавило да памти неки од облика насиља током школовања. Ово истраживање чини саставни део пројекта "Школа без насиља", који већ годину дана партнерски реализују Уницеф и три републичка министарства и који има за циљ да сузбије агресију међу школским зидинама.

Психолог Маја Антончић каже да није изненађена овим резултатима и објашњава да је вршњачка агресија честа у школском узрасту. Она подсећа да су деца веома сурова бића и истиче да малишани имају нижи праг толеранције, често не умеју да "изброје до десет" и мање су спремна да праве компромисе.

– Они још нису научили правила социјалних игара из света одраслих и немају свест о томе колико повређују своје ближње грубим речима. Додајте томе и податак да хормони у (пред)пубертету уносе дозу агресивности у њихов живот и добићете статистику која сведочи да трећина деце трпи малтретирање својих вршњака – објашњава наша саговорница.

A на питање – која деца постају жртве насиља у школама, она одговара да су то најчешће малишани која су по било ком основу "различити" од остале деце у разреду, а критеријум различитости може бити све што "боде очи" – од пегица до наочара. На мети школских силеџија често се налазе и нова деца у разреду, али и малишани који ређају све петице у дневнику и доносе награде са школских такмичења. Искуство школских психолога такође говори да су деца различите боје коже и необичног имена, атипичне висине и тежине, оригиналног начина одевања – потенцијалне жртве насиља, а пажњу школских "терминатора" скрећу и мирна деца, ђаци који имају добар однос с учитељем, као и деца са посебним потребама.

– Жртве су најчешће тиха, мирна, пасивна, плашљива и несигурна деца, која имају мало пријатеља који би стали у њихову одбрану. Имајте на уму да деца најчешће покушавају да сакрију малтретирање својих вршњака од одраслих, јер се боје да ће родитељи бурно реаговати, односно да ће потражити школског силеџију, а њих "избламирати" пред целим разредом – напомиње Маја Антончић.

Бојан Лапчевић, магистар клиничке психологије, који је својевремено радио као струковни менаџер првог дечјег СОС телефона у нашој земљи, напомиње да се његовим колегама, који раде као телефонски саветодавци у Великој Британији и то у десет градова ове острвске земље, за помоћ годишње обрати око сто хиљада малишана. Искуство говори да помоћ преко телефона најчешће траже ученици од петог до осмог разреда основне школе, а највећи број оних који окрећу број овог телефона жали се због малтретирања вршњака – сваки пети малишан пати због вређања, задиркивања и злостављања од оних са којима дели исти распоред часова или школско двориште.

– Група вршњака је врхунско божанство у том периоду и деца преосетљиво реагују на што се дешава у њиховом мини-колективу. Треба имати на уму да иза реченице "он ме малтретира" не мора нужно да стоји физичко насиље, већ нека опаска о физичком изгледу детета. То, наравно, не значи да вређање мање боли, већ да је доживљај малтретирања превелик – објашњава овај психолог.

На питање да ли су деца која малтретирају своје вршњаке иста она деца која трпе насиље код куће, он одговара да агресија јесте природна реакција на насиље и угроженост, али да злостављена деца различито реагују – нека је "уносе" у себе, повлаче се од друштва и развијају низ психопатолошких поремећаја, док је друга деца пројектују у спољашњи свет и ослобађају се тако што малтретирају своје вршњаке, муче животиње и уништавају ствари око себе. Речју, понашају се по моделу својих родитеља и своју моћ демонстрирају над онима који су слабији од њих.

Професори америчког Корнел универзитета, Џејмс Гарбадино и Елен де Лара, који потписују једну од ретких књига која се бави проблемом вербалног насиља под називом "И речи повређују – како заштитити тинејџере од исмевања, ругања и емоционалног насиља", наводе да је 77 одсто средњошколаца и студената на колеџима у малим градовима Америке извргнуто вербалном насиљу вршњака, а да трећина њих свакодневно присуствује "разапињању" школараца на стуб срама. Они такође истичу да већина професора уопште није упозната са чињеницом да деца злостављају једна друге, а ова тврдња важи и за родитеље.

Нема ничег тачнијег од изреке: "Уби ме прејака реч", тврде аутори ове књиге, који бране тезу да емоционално насиље не само да није безопасно за рањиву младалачку психу, већ је потенцијално и убиствено. О значају емоционалног малтретирања најбоље сведочи податак да је више од половине адолесцената, који су укључени у ову студију, изјавило да је у појединим тренуцима свог живота озбиљно размишљало о самоубиству.