Чедност само са хиџабом

Нови Пазар – Ислам забрањује тесну и провидну одећу. Женама, које држе до вере, може се видети лице (не и коса), шаке и ноге до чланака. Тако одевене муслиманке све су бројније на новопазарским улицама. У нову годину са традиционалном муслиманском ношњом, хиџабом, ушло је и седам девојака и једна жена у Новом Пазару. Оне су одлуку да се покрију донеле на једној трибини уочи Нове године коју је у седишту Исламске заједнице у Србији организовао Факултет за исламске студије. Трибина је била посвећена управо исламском одевању жене.

Предавање о хиџабу као „једино исправној ношњи за муслиманке“ одржала је студенткиња Факултета за исламске студије Аида Рашљанин. Она је на крају својим суграђанкама муслиманкама упутила и апел: – Пробуди се, чедна муслиманко! Зар није време да размислиш о хиџабу?.

Кроз својеврстан спот муслиманке су подсећане и упозораване да је ношење хиџаба наредио Алах, да овакво одевање има за циљ да сачува чедност жене и заштити их, „како се не би Алах расрдио“. И када је на крају вечери Аида упитала: „Да ли међу нашим сестрама које се још нису покриле, постоји нека која се вечерас жели покрити?“ из публике је пришло седам девојака и једна жена. Њихова одлука је пропраћена громогласним аплаузом и текбирима, позивима на молитву, јер оне су „ прихватиле да и одећом потврде да су муслиманке“.

Овај догађај је занимљив јер први пут младе муслиманске групно одлучују да носе хиџаб и то бива медијски „покривено“. Снимак трибине и њихове одлуке да и (о)делом покажу да су муслиманске приказан је на локалним телевизијама.

На новопазарским улицама почев од деведесетих година прошлог века све је више жена обучених по шеријату, под хиџабом, и марамом која открива само лице. Раније су само старије муслиманске носиле широке мараме и неке од њих се сећале послератне акције комунистичких власти и АФЖ-а на скидању зара и фереџе. То да се њихове кћери и унуке облаче модерно, без верских обележја, сматрале су нормалним. Сада се хиџабу враћа нова генерација углавном младих жена.

Заједно са одевањем, ислам женама намеће и нека друга правила. Она која се покрије има обавезу да клања свих пет дневних намаза (молитви). Покривеној жени мушкарац не пружа руку, јер она се не рукује. Њој није место у објектима где се точи алкохол. Без хиџаба не излази никуд, а и у кући је непокривену могу видети само муж и најближи мушки сродници. Од покривене муслиманске се не очекује да оговара нити да испољава друге „женске пакости“.

Има и злурадих тумача женских одлука да се покрију, оних који сматрају да се да се неке девојке покривају како би одагнале у заборав своју не баш смерну прошлост и боље се удале. А има и мајки које тешка срца прихватају одлуку кћери да се покрију. Службеница Емина покушава да објасни својој кћерки, студенткињи да ће хиџаб у животу да је много спутава и ограничава. Млада је, пред њом су изазови, путовања... Узалуд, јер, у исламу је забрањено жени наметати ношење хиџаба, као што је грех и бранити јој, ако она то жели.

Женска исламска ношња шије се од најфинијих материјала складних боја. У Новом Пазару има десетак бутика намењених покривеним женама. Распродаја у њима скоро да нема, а модели су намењени онима са дубљим џепом. И модне ревије са моделима намењеним само муслиманкама које држе до вере, све су чешћи.

 Славка Бакрачевић