Без ентузијазма за Тадићев план

Намеру да програм „Србија 2020” претвори у национални план развоја државе, и то до краја првог квартала 2011. године, Борис Тадић ће, судећи по реакцијама релевантнијих странака, тешко спровести у дело. Према документу, који је 18. децембра представљен на скупштини Демократске странке, а који је за Тадића надстраначки, представници опозиције немају нимало разумевања, а ни неки од коалиционих партнера ДС не показују превелики ентузијазам у погледу остваривања идеја председника Тадића.

Шеф државе и лидер ДС је пре два дана изразио уверење да ће „Србија 2020” постати национални план и да ће сви друштвени чиниоци дати трезвенији суд о њему после новогодишњих и божићних празника. Он, наиме, очекује озбиљну расправу како би се тај документ „унапредио, ако је могуће, новим сугестијама и решењима”.

Може ли то заиста да буде добра основа за једну ширу јавну расправу која ће изродити општеприхваћен план развоја Србије? И да ли странке овај документ могу да прихвате као надстраначки? Ова питања су највише, чини се, испровоцирала Драгана Тодоровића, потпредседника Српске радикалне странке: „Боже, боже, има ли некога у овој држави коме пада на памет да нешто што су направили Борис Тадић и ДС стварно може да буде надстраначко и да има неку трајну вредност. Од чега хоћете да почнем: од реконструкције владе, од доделе Нобелове награде, од резолуције, од одлуке МСП-а… Немојте молим вас.”

У Социјалистичкој партији Србије су много отворенији за сарадњу. Истичући да унутар СПС-а није било разговора о овом документу и да не постоји партијски став о њему, потпредседница социјалиста Дијана Вукомановић ипак одаје признање ДС због „учињеног напора да јавности понуди један правац деловања”.

„Спремни смо на јавну дебату и сматрамо да је то један добар иницијални документ за једну ширу јавну расправу. СПС и као коалициони и као стратешки партнер (самим тим што су и СПС и ДС партије левице) отворен је за сваку врсту критичког разматрања стратегије развоја Србије. Мислим да је то једини прави начин да Србија постигне преко потребан прореформски и проевропски консензус, дакле да се што већи број најрелевантнијих политичких странака укључи у разматрање стратегије развоја Србије, па била она у предстојећем петогодишњем или десетогодишњем периоду”, истиче наша саговорница, оценивши да је приоритет, ипак, првих пет година, односно наредни мандат.

И функционер Г17 плус Влајко Сенић сматра да је стратегија за наредних 10 година важна, али је сада, како наглашава, приоритет реализација текућих пројеката и испуњавање обећања због којих су им грађани дали подршку на изборима 2008. године. А, како додаје, добар је сваки план који нуди решење незапослености и раст БДП-а.

Напредњаци и народњаци су, као и радикали, критички расположени према плану „Србија 2020”. За Српску напредну странку је то, како истиче Марко Ђурић, члан Главног одбора СНС-а, тек списак удвостручених неиспуњених обећања власти из 2008. „Промене не могу донети они због којих су промене неопходне. Уместо нових обећања без покрића, време је да режим преузме одговорност за резултате своје политике, чије су домете искусили сви грађани”, каже Ђурић.

Да би један документ постао национални план, он мора да промовише државне, а не ускопартијске интересе као што то чини ДС, оцењује Петар Петковић, портпарол Демократске странке Србије, чији је лидер Војислав Коштуница у недавном интервјуу оценио да је овај документ „празњикав, ако не и потпуно празан”. Петковић додаје: „Власт која обећава бољи живот тек за десет година, а чији је учинак за две и по године био више него поразан, Србији ништа добро не може донети”.

Председник Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић је убрзо по обелодањивању овог документа оценио да је идеја политичких и економских реформи „Србија 2020” осуђена на политичку пропаст. „Банално је и неодговорно према разочараном друштву да се креирање будућности и предлози који би требало да дефинишу наше животе у наредних 10 година пишу далеко од јавности, јавно своде на неколико громогласних парола, заобилазе парламент и оне на које се односе”, рекао је тада Јовановић, наводећи, поред осталог, да прво морамо да преживимо 2011. годину да бисмо мењали Србију до 2020.

Политички аналитичари Миодраг Радојевић и Ђорђе Вукадиновић сагласни су да нема готово никакве шансе да Тадићев план добије општу подршку. Тај план ће подржати само они који иначе подржавају председника Тадића – како међу политичким партијама, тако и у другим друштвеним структурама.

„Ништа није спорно што председник републике покушава да направи консензус и добро је што постоји један такав документ стратешког карактера. Он представља добру полазну основу за расправу о стратешким правцима развоја Србије за десет година. Подршка овом програму зависиће и од кампање председника за усвајање тог документа”, сматра Миодраг Радојевић из Института за политичке студије. Према његовом мишљењу, то ће бити део будуће предизборне кампање, а Тадић ће ићи и на карту добијања подршке цивилног друштва и можда ће се више обраћати грађанима него самим политичким странкама.

Не улазећи у садржај плана који је, према његовим речима, више-мање списак лепих жеља против којих мало ко може имати нешто против, уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић каже да је „поента” да се план не предлаже као страначки ако се жели консензус у вези с њим. „Пошто су код нас и тржиште и министарства и интелектуални ресурси страначки издељени, онда је илузорно очекивати да би план могао имати другачију судбину. А да се озбиљно мислило да се око њега окупе све снаге, ’паковање’ би било другачије. То може да буде само предлог ДС на који би се онда и други планови надовезивали и заједно се тражила нека стратегија”, оцењује Вукадиновић.

Ј. Церовина

Б. Баковић