Мила од сутра у дому Чарнића

После готово 10 месеци живота у амбуланти, Мила сутра коначно добија свој дом. Одлуку да се усвоји керуша која је миљеница целе нације – Душан, Бранка, Јована и Данило донели су једногласно. Где има места за три пса, биће и за четвртог. А места има више него довољно – кућа породице Чарнић је изграђена на великом плацу у Јајинцима, који ових првих дана нове 2011. године опседају новинари и радознали грађани, жељни да виде Милу и чланове породице која је у тишини урадила оно за шта су се пред камерама отимали многи политичари.

– Милу сутра доводимо кући. Али морам да вам кажем да се породица Чарнић не осећа ни раздрагано, ни поносно, већ врло јадно, на неки начин и криви и посрамљени јер се нешто тако страшно догодило у нашој земљи, у граду у којем смо све четворо рођени – прича за наш лист Душан Чарнић, један (не)обичан човек који је почетком октобра поднео захтев за усвајање керуше којој је и даље непозната особа почетком априла прошле године одсекла све четири шапе у београдском насељу Медаковић.

Он је пензионер који и даље фотографише из љубави, а у слободно време са друштвом љубитеља животиња са Фејсбука брине о напуштеним псима.

Разговор нам прекида мобилни телефон. Мелодија – лавеж паса. Док прекида везу, каже да су свесни да неће моћи да избегну сву медијску помпу коју прати усвајање керуше, али да ће присуство посетилаца бити строго ограничено.

Питамо где ће Мила да спава, а он одговара – у дневној соби, бар док је овако лоше време, а после ће моћи и у двориште. Друштво ће јој правити Џамбо и Ђура, синови такође усвојене керуше Мазе, а ту су и две мачке – кућна Бека и њен син Цики која је „спољна” мачка.

– То да има бар још једног пса у друштву био је такође један од услова за усвајање. Речено ми је да воли да лежи у трави – добиће траве колико хоће, овде је три, четири ара под травом, а ту су и трешња и орах који дају `ладовину – набраја Душан све оно што тренутно не може да се лепо види под сметовима снега.

Како наставља, такође је један од услова био и да Мила остане у Србији, а било је захтева за усвајање и из иностранства. Ипак мисли да је пресудила љубав према животињама. У породици је увек био најмање један пас, увек усвојен с улице, чак и док су били у стану.

– Не би било добро да ово сад буде „свако чудо за три дана”. Нажалост Мила није усамљен случај, новине су пуне прича и фотографија обешених и осакаћених паса… А наше законодавство је комедија, још се не зна ко је починилац овог монструозног злочина. Човек који убије пса добије три године затвора, а због доброг владања изађе за годину и по дана, бесан на свако куче на овоме свету и наставља да их убија – каже Чарнић.

По његовом мишљењу, осим оштријих казни за починиоце оваквих злочина, било би добро да се оснује и полиција за животиње, али и да деца кроз различите предмете на свим нивоима школовања уче о томе како се треба понашати према животињама.

Питамо га за протезе, а он одговара да се Мила навикава на њих и да уме и да појури керушу из амбуланте са којом није у љубави. Иако је студирао ветерину, каже да то што он мисли о томе шта би било боље за Милу уместо ових протеза није важно и да ће последњу реч дати хирурзи који о њој брину.

Сандра Гуцијан