Mila od sutra u domu Čarnića

Posle gotovo 10 meseci života u ambulanti, Mila sutra konačno dobija svoj dom. Odluku da se usvoji keruša koja je miljenica cele nacije – Dušan, Branka, Jovana i Danilo doneli su jednoglasno. Gde ima mesta za tri psa, biće i za četvrtog. A mesta ima više nego dovoljno – kuća porodice Čarnić je izgrađena na velikom placu u Jajincima, koji ovih prvih dana nove 2011. godine opsedaju novinari i radoznali građani, željni da vide Milu i članove porodice koja je u tišini uradila ono za šta su se pred kamerama otimali mnogi političari.

– Milu sutra dovodimo kući. Ali moram da vam kažem da se porodica Čarnić ne oseća ni razdragano, ni ponosno, već vrlo jadno, na neki način i krivi i posramljeni jer se nešto tako strašno dogodilo u našoj zemlji, u gradu u kojem smo sve četvoro rođeni – priča za naš list Dušan Čarnić, jedan (ne)običan čovek koji je početkom oktobra podneo zahtev za usvajanje keruše kojoj je i dalje nepoznata osoba početkom aprila prošle godine odsekla sve četiri šape u beogradskom naselju Medaković.

On je penzioner koji i dalje fotografiše iz ljubavi, a u slobodno vreme sa društvom ljubitelja životinja sa Fejsbuka brine o napuštenim psima.

Razgovor nam prekida mobilni telefon. Melodija – lavež pasa. Dok prekida vezu, kaže da su svesni da neće moći da izbegnu svu medijsku pompu koju prati usvajanje keruše, ali da će prisustvo posetilaca biti strogo ograničeno.

Pitamo gde će Mila da spava, a on odgovara – u dnevnoj sobi, bar dok je ovako loše vreme, a posle će moći i u dvorište. Društvo će joj praviti Džambo i Đura, sinovi takođe usvojene keruše Maze, a tu su i dve mačke – kućna Beka i njen sin Ciki koja je „spoljna” mačka.

– To da ima bar još jednog psa u društvu bio je takođe jedan od uslova za usvajanje. Rečeno mi je da voli da leži u travi – dobiće trave koliko hoće, ovde je tri, četiri ara pod travom, a tu su i trešnja i orah koji daju `ladovinu – nabraja Dušan sve ono što trenutno ne može da se lepo vidi pod smetovima snega.

Kako nastavlja, takođe je jedan od uslova bio i da Mila ostane u Srbiji, a bilo je zahteva za usvajanje i iz inostranstva. Ipak misli da je presudila ljubav prema životinjama. U porodici je uvek bio najmanje jedan pas, uvek usvojen s ulice, čak i dok su bili u stanu.

– Ne bi bilo dobro da ovo sad bude „svako čudo za tri dana”. Nažalost Mila nije usamljen slučaj, novine su pune priča i fotografija obešenih i osakaćenih pasa… A naše zakonodavstvo je komedija, još se ne zna ko je počinilac ovog monstruoznog zločina. Čovek koji ubije psa dobije tri godine zatvora, a zbog dobrog vladanja izađe za godinu i po dana, besan na svako kuče na ovome svetu i nastavlja da ih ubija – kaže Čarnić.

Po njegovom mišljenju, osim oštrijih kazni za počinioce ovakvih zločina, bilo bi dobro da se osnuje i policija za životinje, ali i da deca kroz različite predmete na svim nivoima školovanja uče o tome kako se treba ponašati prema životinjama.

Pitamo ga za proteze, a on odgovara da se Mila navikava na njih i da ume i da pojuri kerušu iz ambulante sa kojom nije u ljubavi. Iako je studirao veterinu, kaže da to što on misli o tome šta bi bilo bolje za Milu umesto ovih proteza nije važno i da će poslednju reč dati hirurzi koji o njoj brinu.

Sandra Gucijan