Терор водокотлића

Недавно добих примамљиву понуду пријатеља да му, док је са породицом на одмору у Грчкој, причувам стан. А најбоље ћу га чувати, каже, ако се код њега преселим. Прихватих ту могућност да у четворособној гајби, луксузно опремљеној, и ја коначно, макар накратко, уживам у правом комфору. Јесте, негде дубоко у себи, жалио сам што такву шансу нисам имао у младости, али се ни ова не сме пропустити. Имаћу две недеље свој мир.

Тако се привремено уселих у један од оних звездарских солитера, у станчугу на осмом спрату. Дан прође без узбуђења, а кад дође ноћ и време за миран сан, почеше страхоте.

Негде иза поноћи, само што ме ухвати први сан, зачу се тутњава која је, како сам могао бунован да проценим, стизала из неког стана на вишим спратовима. Учинило ми се као да цунами стиже с небеса. Улетео сам у купатило и ту очекивао катастрофу, јер је бука стизала из канализационих цеви. Помислих, зграда се руши. "Џамбо џет" се, међутим, стушти ка темељима солитера.

Некако преживех тај удар, кад се негде из висина зачу снажно гргољење водокотлића и поновно атерирање "џамбо џета" низ канализационе цеви. Јуначки издржах и тај нови удар, кад се тутњава, по трећи пут, сручи низ солитер.

Не могавши више да издржим те канализационе катастрофе, обукох пријатељев кућни огртач и заждих уз степенице. Заборавих да постоји лифт. Задихан и са душом у носу, пратећи траг стамбеног цунамија, стигох до стана на 16. спрату. Зазвоних храбро на врата.

– Којим добром – упита ме човек одшкринувши их тек толико да му видим доброћудно лице.

– Извините, комшија, али бацање ствари у клозетску шољу у ово доба ноћи...

– Какве ствари? О чему ви то говорите? Ја само покушавам да великим количинама воде отерам смрад који је остао још од јуна, када сам испирао буре коришћено за кисељење купуса – рече питоми и залупи ми врата испред носа.

Спустих се лифтом до осмог спрата. Узех из ормарића у купатилу бенседин. Почех нешто и да сањам, када ме опет пробуди снажно шуштање нечијег водокотлића. Чекао сам да се напуни, па да се окренем на другу страну и заспим. Чух и друго пражњење, треће, четврто... Као да је неко стајао у купатилу, негде изнад моје главе и имао задатак да стално повлачи ланчић на водокотлићу.

Опет се увукох у пријатељев кућни огртач и, ослушкујући, од врата до врата, стигох до 11. спрата. Из једног стана се чула галама, кикот, музика, као да се нешто славило. Дуго сам звонио док је, претпостављам, власник стана отворио врата. Ту остах укопан. Го голцијат, као од мајке рођен, појави се мушкарац тридесетих година. Иза њега кошмар, Содома и Гомора. Наги мушкарци и жене, уз звуке једноличне музике, претрчавали су из једне собе у другу, ваљали по патосу ходника, флаше свуда по стану, из преврнутих је још цурио алкохол.

– Изволите, јесте ли и ви добили СМС поруку за учешће у овом хепенингу? Упадајте и брзо се скидајте! – викну на мене овај човек из шуме.

– Шта, да уђем и ту оставим кости. Не, хвала, не треба. Дошао сам само да вас замолим да, бар у ово доба ноћи, мање користите тај ваш снажни водокотлић – једва изустих, гледајући да што пре побегнем од те голотиње.

– О, човече, како да гостима забраним да користе ве-це, кад се толико пије. Шта бисте хтели, да им бешике пукну. Видите ли колико ту света има, морају да чекају у реду испред тоалета – објасни голаћ и ја пољубих још једна врата.

Излуђен и не верујући у оно што видех својим очима, јер време "деце цвећа" је одавно прохујало, спустих се у апартман, сада претворен у мучилиште. Наредних пола сата завлада мир. У сну ми се јавише караконџуле, почех да се презнојавам, када се несносни шум сада зачу из неког стана на нижим спратовима. Изморен овим буђењима погледам на сат – већ је пола три. Пуњење водокотлића траје дуго и страшно. Имао сам утисак да ми је глава прикључена на градски водовод и да се пуни текућином кад год неко доле повуче ланчић. Исцрпљен и са неколико грама снаге, као пас који њушкајући нађе давно закопану храну, једва сиђох три спрата ниже и тихо закуцах на врата иза којих се чуо шум водокотлића у равномерним временским размацима.

– Комшија, ако за Бога знате, прекините ту игру у вашем купатилу и не повлачите више ланчић водокотлића. Иначе, за неки сат имаћете ме на души –  рекох и падох на колена као пред неким свецем.

– Ништа не разумем. О чему је реч? О водокотлићу? О, па то је моја муза. Баш у овим тренуцима сам у великом стваралачком заносу и могу да пишем радио-драму само док траје то надахнуће, то пуњење водокотлића. Идите ви и мирно спавајте. Јавићу вам време емитовања моје драме. Није искључено да будете и један од њених јунака – тихо притвори врата послепоноћни писац. Моја глава клону на његова врата.

У пријатељев стан сам се вратио тек после двадесетак минута. Јутро дочеках будан и као испребијан. Покупих оно мало ствари што сам донео са собом и некако стигох у мој дом, слатки дом. А лопови нек′ раде свој посао, шта ја ту могу.

Пријатељ се врати из Грчке прошлог четвртка. Испричах му своје догодовштине. Он оста миран. Као да га то није изненадило. Каже да је то нормално у њиховој згради, откако је на захтев станара са виших спратова појачан притисак воде. Ја му на то показах новине у којима пише да је у Шведској строго забрањено коришћење водокотлића, од 22 часа увече до седам сати наредног дана. Грађанима се мора обезбедити мир и тишина.

– Е, па ако ти је тишина толико потребна, можеш је наћи једино на гробљу. А ни за тамо више нисам сигуран – посаветова ме пријатељ. И оде. Не захвали ни за ону једну ноћ што сам му чувао онако велики стан.