Србија до Сејшела

Кренула је нова 2011., а на домаћој политичкој сцени као да је замрло јавно заузимање неких политичара за улазак Србије у НАТО: то је један од знакова да су избори ту, или ове, или следеће године. Јер, оне странке које очекују да добро прођу на изборима сигурно неће позивати Србију да уђе у НАТО, пошто за тако нешто не постоји широки јавни консензус. Слично је било и пред изборе 2008., када су они који су били за улазак земље у НАТО одједном престали да о томе говоре. Дакле, у предстојећем периоду НАТО не би требало да буде дежурна тема странака на власти, заправо, мислим да ни једна странка у Србији неће улазак у НАТО ставити у своје предизборне пароле и програме. Осим ако, сада после извештаја Дика Мартија и свега што се догађало и догађа на Косову, не желе да изврше политичко самоубиство. О томе да су све садашње и будуће кризне локације на којима се појављује НАТО практично на границама Русије, а хиљадама километара далеко од граница САД, и шта то значи у контексту руске нуклеарне доктрине, боље да и не говорим...

С друге стране, прелазак на професионални систем попуњавања армије и реформа војске Србије биће сигурно тема о којој ће се странке спорити уочи избора. При томе сви као да заборављају да је за стабилност система одбране, као и за промене у том систему, врло важно да постоји велика јавна подршка, односно бар минимум сагласности свих главних политичких актера у земљи. У многим демократским државама за законе у области одбране, да би били усвојени, мора да гласа две трећине посланика. У том контексту може се посматрати и проблем уласка неке државе у НАТО. Односно, зашто НАТО преферира да у свакој земљи која претендује да постане чланица алијансе има широку подршку јавности? Зато што се може догодити да после уласка неке државе у савез на следећим изборима победе снаге које нису за НАТО, па нова влада одлучи да земљу повуче из алијансе. А то онда за НАТО доноси цели низ великих проблема. Да ли се то негде већ догодило? Јесте, Де Гол је својевремено повукао Француску из НАТО-а и алијанса је своју главну команду и већи број инсталација морала да пресели из Француске у Белгију. Наравно, посебна је прича да политички утицај неке чланице директно зависи од војног доприноса те чланице савезу, да алијанса вреднује и квантитет и квалитет нечијих оружаних снага, да се у савез не улази под неким својим условима и да све то и није тако јефтин спорт. Осим ако не желите да у савезу само преносите рањенике и правите бурек.

Међудржавни односи претрпани су војно-стратешким реалностима. Димензионисање војске Србије одвија се у оквиру утврђивања виђења света око нас, при чему на Западу и даље важи досетка како „нема ничег офанзивнијег од дефанзивне позиције Срба“. Ипак, неки код нас и даље уздишу над тим што нисмо чланица НАТО-а, а скоро сви око нас су у НАТО-у, „па можемо постати острво, изоловани и опкољени“.Постављам питање како можемо бити опкољени без оних који нас опкољавају? Јер, око нас су пријатељске земље са којима имамо споразуме и о војној сарадњи. Или је то реликт некадашњег комунистичког размишљања, апсолутизација непријатељског окружења, део интерпретације теорије класне борбе? Да се вратимо онда на ОНО и ДСЗ?

Војска Србије добила је највећи део колача државног буџета. То је и логично и тако треба и да буде. Али је онда и логично да се постави питање какве интересе у оквиру расположивих пара треба да брани та војска. Питање допустивости примене оружаних снага за одбрану наших интереса у ситуацији ограничених могућности и принципа што мањих трошкова и ризика по државу? Да ли је неко озбиљно анализирао српске животне интереса на Балкану и шире? Има ли Србија данас уопште такве интересе? Интересе чија је повреда питање живота ове земље?

Анализа стратешких интереса Србије на Балкану, у контексту безбедности наше територије, пре свега је задатак званичних војних експерата. Уместо тога, исказан је стратешки интерес да се српски официри појаве у оквиру мисије ЕУ на ратним бродовима у Индијском океану. У водама Сејшела, у борби против пирата. Без српске заставе. Лепа војна екскурзија. Користиће нам то на Дунаву и Тиси...

Тешко је снаћи се у сплету најновијих српских идеолошких и стратешких интереса. Наиме, није ми сасвим јасно шта потиче из идеологије српског неолибералног капитализма, а шта од државне и националне стратегије, али је сасвим јасно да је прича о деидеологизацији спољне политике у међувремену девалвирана.

У вези с тим, шта значи то ако се министар спољних послова Србије обраћа амбасадорима наше земље на амбасадорској конференцији усред Београда на енглеском језику? Због високог госта из Словачке? Или је реч о томе да ћемо, у складу са четири стуба наше спољне политике, следеће године чути говор на руском, онда можда и на кинеском…