Случај Антона Дебевца

Од нашег сталног дописника
ЉУБЉАНА,  октобра – Антон Дебевц није променио име и презиме зато да би звучали словеначки. Њему би и најљући поборници наопаке "крв и тло" филозофије признали да је стопроцентни Словенац. Доказ су и родбинске везе, бар три колена уназад. То што се и Антон нашао међу хиљадама избрисаних становника Словеније, потврђује како се на наопак начин после осамостаљења Словеније поступало са људима пореклом из других република бивше СФРЈ.

– Власт је 1992. занимало само ко има корене ′испод Купе′, тако су и мене ′произвели′ у странца – објашњава Антон генезу злог усуда и додаје:

 – Рођен сам у Камнику 6. јануара 1942. Отац је после рата добио посао у Војводини, па смо се 1946. преселили у Вршац, где смо уписани у књигу држављана Југославије, јер је спроведен први послератни попис становништва. То је "првој демократској словеначкој влади" послужило да ме, попут хиљада других, шкартира! Много година касније сазнао сам да је масовно брисање из регистра сталног пребивалишта тајно обављено 6.2.1992. Никога нису обавестили да је преко ноћи постао странац, није било правних поука, жалби, молби…

Антон читаве две године није знао шта га је снашло.

- Тада сам још радио као професионални ватрогасац у Фенолиту. Стрефило ме изнебуха: чекам да региструјем ћеркин ауто, службеница чепрка по компјутеру. Питам шта није у реду. "Нисте држављанин!" Како не, питам, рођен сам овде, шта то значи? Не, нисте, каже. Иза мене ред, гледају ме попреко, изађем, одем у општину да исправим грешку. Службеник тражи личну карту. Оде некуд, враћа се, лична карта сва избушена, иако је важила још три године!

Антону сви документи (пасош, возачка, здравствена) постају безвредна хрпа папира, иако им није истекао рок.

- Сабрао сам се, захтевам потврду да су ми уништили личну карту, уколико ме полицајац заустави, да имам потврду идентитета. Бирократски педантни, дају ми папир! Спасао ме је касније много пута – напомиње наш саговорник.

Велика је вероватноћа да су име и презиме, који нису били "јужњачки", помогли Антону да стекне папир који избрисаним није био доступан. А без кога су многи депортовани у "земљу порекла", чак и ако су тамо тињали ратни сукоби. Антон није пробао да се бори "за правицо".    ("Што бих се свађао? Био сам у шоку, али знао сам да то није правни пут.")

Послали су га у одељење за странце. Није добио сажаљење због избушених докумената, али јесте уплатницу.

- Џабе сам подвикнуо да је то је грешка, каква виза? Такви су закони, рекли су. Зар да у сопственој кући, коју сам овим рукама градио, постанем странац? Није помогло. Бацио сам уплатницу!

Наредне четири године проводи без икаквог документа, у страху од полицијских рација. Жена, ћерка и син добили су држављанство поштом. Антон тврди да је бирократија "знала шта се кува", јер је његовој жени још крајем 1991. у Месној заједници, где је питала за његову потврду о држављанству, ћата казао да буде стрпљива, јер има више од тридесет хиљада сличних случајева.

- Били смо стрпљиви, а онда су мени и десетинама хиљада сапатника, чим бисмо неким послом дошли на шалтер, одузели и уништили важеће документе!

Да парадокс буде потпун, оно што је Дебевцу узела словеначка, дала му је држава Србија. Обратио се општини Вршац и одмах добио документ о држављанству. 

Иако је, како каже, остарио док је добио словеначко држављанство, "искључиво захваљујући Србији," Антон није окренуо леђа избрисанима. На протесту испред словеначког парламента, усред Љубљане, апеловао је: "Словенијо, рођен сам под Кримом, у твом срцу, а странац постао твојом кривицом!". Наивно је веровао да ће сународњаке и власт запећи савест. Није. Онда је с избрисанима основао Цивилну иницијативу избрисаних активиста (ЦИИА), чији је потпредседник. Уз помоћ познате адвокатске канцеларије из Рима групно туже Словенију Европском суду за људска права у Стразбуру.